Izvor: Politika, 04.Maj.2010, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
APRILSKI SOCIJALNI DIJALOG
Prvomajski poklon radenicima ili zakasnela prvoaprilska šala
Negde sredinom meseca oivičenog danom šale i danom rada (prvi april i prvi maj), desio se socijalni dijalog. Neki ne znaju da li je u tom dijalogu prevagnuo dan šale ili praznik rada, mnogi pak znaju iako im nije do šale, a ni do praznovanja.
Sastali se radi „socijalnog partnerstva za izlazak iz krize” ljudi iz vlade, najveći domaći kapitalisti i najveći sindikat. U stvari, država se dala u dijalog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sama sa sobom, s obzirom na to da su se sastali: najveći državni sindikat i najveći bivši državni sindikat; država kao država i država kao bivši i sadašnji najveći kapitalista; i najveći ne-državni kapitalisti, a među njima i dva eks-ministra.
Radnici, a pogotovo oni nezaposleni, traže bar malo socijalne sigurnosti, to se očekivalo i od pomenute triliterale. Mnogo je, međutim, onih koji misle da je rezultat triliterale ono što su zatražili naši prvi kapitalisti - sigurnost profita. Ispada da kapitalisti traže od države da im garantuje zaradu jer im je to država dužna jer oni zapošljavaju ljude! Radnicima pak niko ništa ne garantuje!
Traže oni i „da se prestane sa negativnom kampanjom prema poslovnim ljudima u Srbiji”. Ko su ti poslovni ljudi, pa to je isto što i tajkuni samo što bi tražena pozitivna kampanja dovela do toga da oni izgledaju drukčije nego što u stvari jesu.
Traži se da oni postanu „savesni domaći kapitalisti”. Treba, međutim, reći da će tajkuni postati poslovni ljudi kada odgovore na pitanje o prvom milionu, a njihovi zastupnici u politici će doći do željenog ugleda kada odgovore na pitanje: Zašto posle 2000. nisu odgovarali svi oni koji su bili krivi i zašto bar nije plaćen ekstraprofit onako kako je najavljivano!
Država i tajkuni, uz prisustvo sindikata i stranih posmatrača, dogovoriše se da nas tajkuni izvlače iz krize (valjda zajedno sa državom). Tako i treba, ko nas je gurnuo u krizu taj i treba da nas izvlači, kad su znali da nas rinu dole, nek nam pomognu da ripimo gore!
Znaju tajkuni znanje. Ne bi se otajkunili da ne znaju. Država je tu da stvori povoljne okolnosti, valjda k’o onomad kako je to činila Miloševićeva država kad su tajkuni došli na svoje (ili na naše, ko će ga znati).
Danas oni kao osobeni ekstraprofit nude svoju (nesumnjivu) poslovnu pamet! Pa tako čujemo kako naši prvi kapitalisti hoće u volontere, a država im ne dozvoljava; ima da im se plati. Jakako, i treba. Jer, da li je bolje da firme vode tajkuni ili partijski menadžeri (tj. oni ljudi koje postavljaju stranke koje su na vlasti)? Uostalom, da vidimo kako su se pokazali jedni i drugi?
Zaista ne treba verovati u tu priču koja se čuje ovih dana. Kao, ako je država poklonila radnicima i drugima državne stanove, zašto danas ne bi osvedočenim kapitalistima poklonila državna preduzeća, barem na upravljanje i na „skidanje kajmaka”. Time bi bio učinjen pravi korak ka odumiranju partijske države i ka ukidanju partijske privrede?
Državni tajkuni (dvojica među prvima od njih do juče su sedeli u vladi, a ostali tu oko vlasti) znaju kako se radi… I zato treba za ko-ministre privrede, finansija i svega sličnog, uzeti prvu dvojicu kapitalista, a sledećeg sa liste za glavnog u Narodnoj banci Srbije. Verujem da bi to našim poslovnim ljudima bilo isplativije, nego da idu putem najpoznatijeg Karića pa da osnuju svoju stranku što bi ih koštalo manje nego ovo finansiranje svih važnijih stranaka!
Šta je to što smeta nepristranom čoveku, kad analizira aprilsku trilateralu?
Pre svega, tajnost – šta je tu tajno ako se neko dogovara da se zaista krene ka izlazu iz krize; koliko se zna, tajno se radilo onda kada smo pokrenuti ka sunovratu.
Dupliranje procedure – kad god nešto hoće da se odloži, da se loše stvari produže ili da se tek da privid da se nešto radi iako se stvarno ne radi ništa, dolazi do dupliranja procedura, do osnivanja komisija, do priče o velikom broju odgovornih pa i do priče kako smo svi odgovorni!
Izostavljenje nekih (privrednika i sindikata) – zašto na pomenutom sastanku nisu bili legalni članovi Socijalno-ekonomskog saveta – gde je tu UGS Nezavisnost, gde su oni koji organizuju srednje i male privrednike? Da li bi pomenuti sastanak bio održan da u Socijalno-ekonomskom savetu ne sede samo tajkunčići već i neko od tajkunčina? Da nije neko imao na umu da se pomoću ove selekcije sindikata, oni konačno dotuku, jer se neko uplašio mogućeg sindikalnog jedinstva? Sve je, uostalom, moguće osim da kapitalisti iskazuju samilost prema pauperizovanim i izraubovanim radnicima!
Da li je ovom trilateralom definitivno pokopana jedna (doduše kilava) institucija kao što je Socijalno-ekonomski savet?
Na kraju, tri sedmice nakon trilateralnog sastanka da se pitamo a gde su rezultati? Ili su i oni, možda, tajni? Ili, možda, treba da čekamo 100 dana kao što se obično čeka u slučaju nove vlade? A ako je u pitanju nova vlada, šta će tu sindikati?
Sociolog
Srećko Mihailović
[objavljeno: 04/05/2010]
