Izvor: Politika, 11.Jul.2014, 16:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
1914–2014: šta smo naučili?
Oto fon Habzburg nedavno nam je kazao da je Habzburška monarhija bila preteča EU. Donekle je u pravu, ali bi, istini za volju, još više u pravu bili oni koji bi rekli i da je Jugoslavija bila „Evropa pre Evrope”
Vidovdan 2014. je došao i prošao, napisane su knjige i održane konferencije i komemoracije povodom stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. Još jednom smo se setili žrtava Srbije u Velikom ratu i ponovo pobijali tvrdnje da su Srbi, a ne velike sile, izazvali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rat. Po običaju, bila je to i prilika za busanje u junačke grudi i to uglavnom onih koje bi inače teško bilo dovesti u bilo kakvu vezu sa Mišićem, Stepom, Pašićem i generacijom koja je stvorila modernu Srbiju. Uz časne izuzetke, knjige i konferencije će biti zaboravljene, na fotografije solunaca ponovo će pasti prašina, a patriote će dobiti zasluženu nagradu za pokazani patriotizam. Odista, šta smo naučili iz ove kratke ekskurzije u istoriju s početka dvadesetog veka?
Nove činjenice o Velikom ratu nismo čuli pošto je odavno „otvoren i poslednji arhiv i prevrnut svaki dokument” koji o njemu postoji. Dobili smo nove istorijske analogije i nove revizije onoga što znamo o „ratu koji je trebalo da okonča sve ratove”. Klark, Mekmikin i Makmilanova su nam rekli da se svet 2014. ne razlikuje mnogo od sveta 1914, kada su raspad evropskog koncerta i „mesečarenje” evropskih političara, koji su, ne shvatajući da je svet na ivici ambisa, taj svet i gurnuli u ambis Velikog rata. I da bi to moglo da nam se ponovi na početku 21. veka.
Evropljani su nam ponovili svoju mantru da su posle tri francusko-nemačka rata za manje od sto godina (dva su bila svetski ratovi) pronašli rešenje zbog koga su revidirali i svoju politiku i svoju istoriju i svoj jezik. Iz njega su nestali sočni izrazi „le Boche” i „Raymond Schweinkare”, a ušao je politički korektni izraz „evropski građanski ratovi”. Pošto „demokratije ne ratuju”, barem ne međusobno, za rat mogu biti odgovorni samo drugi, na primer Srbi i Rusi, koji su svojim „avanturizmom” 1914. uništili otmeni svet evropskog Bel epoka. Oto fon Habzburg nedavno nam je kazao i da je Habzburška monarhija bila preteča EU. Donekle je u pravu, ali bi, istini za volju, još više u pravu bili oni koji bi rekli i da je Jugoslavija bila „Evropa pre Evrope”, ali tu državu danas niko, uključujući Srbe, ne želi da pominje.
Istorija je, međutim, tvrdoglava i oni koji je ne nauče osuđeni su da je ponove. Ova godišnjica je bila prilika za oživljavanje idilične slike mirne i civilizovane Evrope devetnaestog veka, čija reinkarnacija je danas EU. Kroz četiri godine, međutim, navršiće se sto godina od završetka Velikog rata, stvaranja Jugoslavije i još osam država koje su nastale na ruševinama četiri evropske imperije koje su u njemu nestale. Da li će se tada konačno reći da je Versaj bio greška, da su Francuzi, Britanci i Amerikanci u Srbima i Rusima našli pogrešne saveznike i da američki predsednik Vilson nije bio u pravu kad je uveo SAD u rat, presudio njegov ishod i stvorio Društvo naroda? Možda. Društvo naroda nije sprečilo Drugi svetski rat, a njegovu naslednicu – UN – Vilsonovi naslednici su posle hladnog rata gurnuli u stranu.
Za Srbe je stogodišnjica izbijanja Velikog rata bila prilika za novo čitanje vlastite istorije u dvadesetom veku koja je počela trijumfom u balkanskim i Prvom svetskom ratu, a završila se porazom južnoslovenske države u koju su uložili svoje živote, svoju državu i svoju istoriju u dvadesetom veku. Znači li to da su regent Aleksandar, Pašić i Mišić pogrešili kada su tokom Prvog svetskog rata odlučili da u njoj potraže rešenje srpskog nacionalnog pitanja? Možda. Istini za volju, poslednja dvojica su u nju posumnjali još dok su je pravili, a srpski memorandumski intelektualci od toga su 1985. napravili mantru koju već trideset godina ponavljaju. Pokušaj da odluku s početka 20. veka krajem veka revidiraju uprkos međunarodnim okolnostima posle hladnog rata završio se tragedijom i najvećim porazom srpske nacionalne ideje u novijoj istoriji. Ni njima ni nama do danas nije jasno da li je savremena Srbija tek ono što je od Jugoslavije ostalo ili država koja nastavlja svoju istoriju tamo gde je stala 1. decembra 1918.
Istorijske analogije, međutim, nisu stvar istorije nego politike koja na njima gradi nove politički korektne narative i nove političke doktrine. To je, uostalom, i svrha istorijskog revizionizma Klarka i Mekmikina. U drugoj knjizi objavljenoj ove godine Makmilanova to i kaže. Čini se da smo priliku da i mi to učinimo 2014. propustili i zato bi se, umesto zaključka, poslužio jednom zaboravljenom analogijom iz vremena Velikog rata. U intervjuu koji je dao Džonu Ridu uoči povlačenja kroz Albaniju, Pašić je na pitanje zašto poražena Srbija ne sklopi separatni mir sa Centralnim silama odgovorio: „Ako prihvatimo i oni pobede, takav mir ništa neće značiti. Ako pobede naši saveznici, ni oni ne praštaju i Srbija neće sedeti za pobedničkim stolom... Jedini spas iz ove teške situacije jeste povlačenje na Jadransko primorje!”
Bio je u pravu. Srbija je u Versaju sedela na pobedničkoj strani, ali je i tada volja saveznika odredila njenu sudbinu u 20. veku. Možda je to i najvažnija istorijska analogija koje bi se trebalo prisetiti sto godina posle početka Velikog rata.
Profesor Fakulteta političkih nauka
Predrag Simić
objavljeno: 11.07.2014.
