Izvor: Politika, 07.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Očaj u oazi rakovičkih metalaca
IMR na trećem tenderu, DMB tri godine pregovara sa Rusima, „Rekord” u nesrećnom braku, „Jugostroj” prodat na parče. – Sećanje na kolone traktora do Belog dvora
Rakovičke fabrike u kojima je pre nekoliko decenija radilo od 17.000 do 20.000 zaposlenih doživele su sudbinu oronulih usedelica. I dok su tokom privatizacije mnoga beogradska preduzeća našla bogate „đuvegije” iz inostranstva, nekadašnje industrijske gigante primamljive ponude za preuzimanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zaobilaze u širokom luku. Zato ih Bojan Milić, predsednik opštine, u šali zove nesrećnim udavačama. Provodadžisanje mu izgleda ne ide od ruke, jer fabrika IMR nikako da se uda, a država joj mladoženju traži na već trećem tenderu. Fabrika „Rekord” je već nekoliko godina u nesrećnom braku sa ruskim „Vizahemom”, pa prema rečima predsednika opštine „beži u Sigurnu kuću, jer je muž maltretira”.
Radnici ove fabrike guma zapomagali su koliko juče pred vratima Agencije za privatizaciju, Ministarstva ekonomije i Vlade Republike Srbije, jer platu nisu primili od septembra, a mašine u pogonima nisu uključene još od prošlog leta. „Jugostroj” je otišao na doboš, imovinu su po ceni od 150 evra po kvadratu razgrabili lokalni preduzetnici, a DMB čak tri godine sa Rusima pregovara o poslu vrednom 125 miliona evra. Lepšu budućnost, među malobrojnim kandidatima, radnici i rukovodstvo vide sa ukrajinskim ZAZ-om i ruskim VAZ-om.
– Ova preduzeća su odavno između dva sveta – opisivao je privrednu situaciju Bojan Milić, prvi čovek opštine. – Problem bi možda mogao da se reši privatizacijom. Stanje bi se sigurno popravilo kad bi ovo postala nečija, a ne svačija imovina – uveren je naš sagovornik.
U njegovoj kancelariji roletne se retko podižu, jer pogled puca pravo na otpad iz fabričkog kruga IMR, pa predsednik opštine priznaje da su zavese samo maska za potencijalne kupce koji su dosad pazarenje počinjali i završavali u ovoj sobi.
Međutim, radnici IMR-a i ne žale mnogo za propuštenim prilikama. Nedavno sklopljen posao vredan 11 miliona evra o izvozu u Iran okuražio je oko 850 zaposlenih i u njihovim sećanjima oživeo vreme debelih novčanika kada je od Rakovice pa do Belog dvora kolona traktora kretala ka Egiptu. Sindikalac Jovan Mičić objašnjava da su ovu povorku radnici s ponosom zvali „plavi horizont”.
– Nekada se samo radilo. Jedva smo čekali subotu, ne da lenčarimo, već da ponovo dođemo na posao. Ali kad dođe 12. u mesecu, džep je bio pun. Nismo znali šta ćemo s parama. Menjao sam automobile, napravio kuću na selu, obišao svet – prisećao se Mičić vremena velikog drugarstva kad su širom bivše „Juge” rakovički proleteri putovali na takozvanu Motorijadu i nadmetali se u fudbalu.
Ni radnik Ljuba Marković ne pati mnogo zbog propalih IMR-ovih tendera. Kaže – „kakva je situacija sa današnjim tajkunima, ovo je cvećka”.
Ohrabreni iranskim poslom, radnici IMR-a zaboravljaju da su im mašine stare i po 80 godina, plate male a regresa i grejanja nema. Zaboravili su možda i 1927. godinu kad su na ovom mestu sklapani motori za avione, što bi bilo isto kao da se danas tamo prave spejs-šatlovi.
U telefonskom razgovoru zamenik direktora IMR-a upozorio je Jovu sindikalca da fotoreportera ne pušta u pogon sklapanja traktora. Pitali smo našeg sagovornika kakve to industrijske tajne od konkurencije krije posrnuli gigant.
– Ma nije to, nego imamo tamo nekoliko radnika koji vole da popiju. Kad nam je nedavno došla televizijska ekipa, pukla je bruka, jer su zatečeni pijani, sa flašama u rukama. Direktor im ništa ne može. Kad podvikne, prete da neće da rade, a posla odnedavno imamo mnogo. Šta ćeš, navikli ljudi da ne rade – poverio se Jova.
Izgleda da IMR nije izuzetak. I u susednoj fabrici DMB na jednoj od mašina masnim slovima piše „Zabranjeno pijanim”. Iako se iz direktorske kancelarije stiče utisak da je u DMB-u situacija bolja, barem kada je o grejanju reč, prolazak kroz hladnu proizvodnu halu razbija iluzije. U fabričkom pogonu veličine deset fudbalskih terena tek ponegde proviri uposlena radnička glava. Dok halom prolazi Milan Popović, zamenik direktora, zaposleni dobacuju: „Direktore, kad stižu Rusi, pa da opet idemo na more?” Popović ih razume, jer je letovanje za njih odavno samo lepa uspomena. S platama od 20.000 dinara jedva sastavljaju kraj s krajem.
– Tako nam i treba kad nismo učili visoke škole. Evo naš direktor Pop je iz pogona stigao do fotelje – objašnjavaju u prolazu monteri DMB-a.
Tajnu uspeha nekoliko minuta kasnije otkrio je sam Popović. Kaže da je posle završenog Mašinskog fakulteta diplomu ostavio sa strane i prijavio se da radi na fabričkoj traci. Čim je „izletelo” slobodno mesto, kao keca iz rukava izvukao je diplomu i popeo se na hijerarhijskoj lestvici. Isti recept koristili su mnogi obrazovani koji su želeli da postanu deo „rakovičke doline uspeha”.
– Jednom sam posumnjao u našu čistačicu. Vidim ja da joj metla ne stoji i pomislim da možda kopira moj put do uspeha. Priđem joj i ona mi prizna da je završila Pravni fakultet. Naravno, napredovala je – sa osmehom se prisećao fabričkih dogodovština Popović.
Nije ni čudo što je vladala ovakva pomama za radnim mestom u Rakovici koja je kao „dete” društvenog kapitala postala rasadnik političkih kadrova. Iz ovih fabrika ponikla je čitava garnitura koja je upravljala Srbijom osamdesetih i devedesetih. Počev od Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića (Tehnogas), Zorana Lilića (Rekord)...
Anica Nikolić
Borko Pavićević
[objavljeno: 08/04/2008]
