Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 14.Maj.2017, 15:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Prestupnički dosije
Kriminalu sam se odao kao vrlo mlad maloletnik, ti su prestupi dosad uveliko zastarili, predočavam ih javnosti da ne bi neko drugo dete, ili čak odrasla osoba, pošla tom stazom bez povratka, a i da društvena zajednica ne bi opet bila oštećena.
Uprava bioskopa „Omladinac“ je izlazeći u susret želji stanovništva da vidi što više dela sedme umetnosti jedno vreme imala i pet projekcija nedeljno, subotom i nedeljom uveče jedan film, sredom i četvrtkom drugi, i, ako >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << je ostvarenje preporučljivo za gledaoce mlađe od dvanaest godina - bio je i matine nedeljom, za školsku decu.
Dobijao sam novce za kartu, ali moji nisu smatrali da treba dva dana uzastopno da gledam isti film, a ja sam hteo da se i naredne večeri nađem u pomračini, makar svi oko mene krckali i pljuvali suncukret, da na velikom platnu gledam predele kakve nikad nisam video, prašumu, Njujork, preriju, metro, more, brod, frizure kakve kod nas niko nema, garderobu, poštansku kočiju, koltove, vinčesterke, salun, viski koji niko u celoj sali nije nikad video uživo niti je ga je oskusio, drugo, ako sam posle prvog gledanja znao ko je ubica, ako znam da će siromašni i sitni farmer ipak sačuvati svoju zemlju koju nemilosrdni velikoposednik hoće da kupi budzašto, ili da ovome naprosto ogadi život i otera ga - ostajalo je štošta za ponovno gledanje. Upijao sam, s udovol’stviem, ništa manjim od prvobitnog, sve što junaci govore, a Kosta i Nada Carina prevode: iskošena bela latinica u dva besmrtna reda uvodila nas je u inače nerazgovetni divan Amerikanaca, Meksikanaca i ponekad Rusa; gde bih, osim u bioskopu mogao da čujem Hozelita [„Majko, slušaj moju pesmu“], ili „Prodavačicu ljubičica“, koje em lepo peva, em je lepa; Čaplinovim šalama smejao bih se jednako i da je film pušten pet puta uzastopno…
Uglavnom je mladozavisnik, evo već pišem u trećem licu, razmotrio mogućnosti ilegalnog ulaska u bioskop. Sala jeste bivala luftirana, ali uvek danju, sa te strane je dućan, gde vazdan dežuradu poštovaoci „Zrenjaninskog piva“, pa sam prionuo na pravljenje ulaznica. Slučajno sam u dvorištu iza Doma otkrio bačene kupone, mora da su mi oči sinule kao nekome ko je natrapao na tuđ šarajtov pun hiljadarki, ili na ćup sa dukatima, imao sam silesiju iskorišćenih karata, i trebalo je samo kupon zalepiti tako da oni zupci legnu kako treba jedan na drugi, i da između njih ostane pravilan niz providnih kružića.
Karte su bile u četiri boje, bele, žute, plave i roze, i pojavljivale su na šalteru po nepredvidljivom redosledu, ali sam našao kupone svih boja, neki su bili blatnjavi, neki oštećeni, ali su većinom bili dobri za puštanje u ponovni, premda nezakoniti promet. Prestupnički alat: šibica i gumarabika. Lepilo pažljivo naneti na svaki zubac, pažljivo odstraniti višak, sačekati malo i pažljivo ih priljubiti jedne uz druge. Kad se lepilo uhvati i prosuši, celinu staviti u knjigu da se dodatno ispegla i da se kupon ne bi izdajnički presavijao na šavu. Ne bez izvesne gordosti gledao sam svoj proizvod, jedan kupon sam eksperimentalno sam otcepio, kao da sam ja na ulazu, nije pružao dovoljan otpor i nije zaprštao kao prava karta, ali nisam morao sam da ulazim u bioskop, najčešće smo nas nekolicina i inače ulazili zajedno. Video bih koje su boje karte, našao nesvesne saučesnike i sa njima ulazio u salu.
Znao sam da je moja delatnost protivzakonita, ali sam sebe ubedio da nije štetna, nisam ja ukrao karte da ih prodam nekom drugom, onoliki moj trud samo me je uvodio u salu. Da nisam ušao ne bi na tom sedištu bio neki gledalac koji je kupio kartu, moje bi sedište zvrjalo prazno, onaj deo na kome se sedi bio bi uspravljen, paralelan sa naslonom, da, sedišta u bioskopu su kao konji: kad je bioskop prazan ona su uspravljena i kad spavaju.
Znao sam šta je falsifikat, ali na svoju krivotvorinu, kažem, nisam tako gledao, falsifikat je kad sam napraviš neki dokument, zahteva više rada i namenjen je ozbiljnijoj prevari, ja sam samo sklapao dva dela originalnih karata, kao kad provodadžija poveže dve srodne duše, dobro, nije kupon nikad pripao svojoj izvornoj, iskorišćenoj karti, ali na njemu i tako nije bilo broja, tražila se samo podudarnost boja i koliko-toliko verodostojan naknadni šav. Da. Ovo nipošto nemojte sami pokušavati kod kuće.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
