Izvor: Politika, 10.Dec.2012, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Niko nije hteo baksuzan broj 13
Prvi međugradski razgovor vodili su kralj Milan Obrenović, iz Niša, i Milutin Garašanin, ministar inostranih dela, iz Beograda. Veze su bile slabe, tako da se Beograd jedva čuo. Upozoren da govori jače, Garašanin je odgovorio: „Veličanstvo, ja govorim tako jako, da kad bih se popeo na toranj Saborne crkve, vi biste me morali čuti u Nišu i bez telefona”
Napori Pante Mihajlovića da uvede prve telefonske linije urodili su plodom 1883. godine. Prve ustanove koje su telefonski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << povezane u Beogradu bile su Velika škola (Kapetan-Mišino zdanje) i Požarna komanda, Dvor i Uprava grada, Narodna skupština i Ministarstvo unutrašnjih dela, Narodna banka i Ministarstvo finansija.
Međutim, nečijim nemarom, sredstva predviđena za podizanje telefonskih linija brisana su iz budžeta za sledeću godinu, a na Mihajlovićev oglas javio se samo jedan pretplatnik – tada poznati industrijalac Đorđe Vajfert. Naš prvi „telefonista”, razočaran neuspelim poduhvatom u koji je uložio svu svoju imovinu, diže ruke od Srbije i ponovo odlazi za Ameriku. ž
Međutim, nije dugo izdržao u tuđini i vraća se u zavičaj 1885, ali se ovog puta zapošljava u državnoj železnici kao šef Telegrafsko-telefonskog odseka. Veštak za ispitivanje lošeg stanja električne mreže u Beogradu postao je 1905. Bio je i nadzorni inženjer električne centrale na Dvoru od 1908. Penzionisan je 1919. godine. Kako to često biva, kad se sudbina poigra s nama, ovaj pionir savremenih tele-veza u nas, nikad nije imao dovoljno para da bi imao telefon u svom stanu. Umro je u 78. godini, 7. februara 1932, u Beogradu, od zapaljenja pluća i paralize srca.
Od prvog telefonskog razgovora i bezuspešnih pokušaja Pante Mihajlovića da za „ovo čudo neviđeno” zainteresuje širi krug korisnika do uspostavljanja javnog telefonskog saobraćaja u Srbiji, preteklo je više od jedne decenije.
Dimitrije C. Đorđević, jedan od prvih telegrafista, zabeležio je da je za vreme srpsko-bugarskog rata, u toku primirja, januara 1886. godine, bila uspostavljena telefonska veza između Beograda i Niša. Vrhovna komanda, nezadovoljna brzinom otpremanja depeša, izdala je naređenje Anti Jovanoviću, inspektoru vojnih telegrafa, da za osamnaest sati uspostavi telefonsku vezu između ova dva grada. Pošto je naređenje trebalo izvršiti u tako kratkom roku, pokušaj je izveden pomoću starih telegrafskih žica, koje su stvarale velike smetnje. Telefonske aparate i materijal u Niš su doneli Dragomir Brzak, sekretar PT odeljenja, i mehaničar Gustav Haber.
Povezivanje Beograda s Nišom očekivalo se s najvećim nestrpljenjem. Razgovor su vodili kralj Milan Obrenović, iz Niša, i Milutin Garašanin, ministar inostranih dela, iz Beograda. Veze su bile slabe, tako da se Beograd jedva čuo. Upozoren da govori jače, Garašanin je odgovorio:
– Veličanstvo, ja govorim tako jako da, kad bih se popeo na toranj Saborne crkve, vi biste me morali čuti u Nišu i bez telefona.
Dve godine kasnije, na predlog načelnika PT odeljenja Ž. Anđelića, u interesu „bržeg sporazumevanja i rada, koji u mnogim prilikama valja odmah u minutu raspraviti”, odobreno je da se „Odeljenje poštansko-telegrafsko, veže telefonom sa Ministarstvom narodne privrede, centralom i staničnom poštom, Telegrafom i ekonomijom poštanskom”.
Nabavka materijala i aparata i donošenje zakonskih akata o regulisanju javnog telefonskog saobraćaja potrajalo je gotovo punih devet godina, sve do maja 1897, kad je proradila prva centrala sa tri tendera i bila postavljena u zgradi „Kolarca” u kojoj se tada nalazila Glavna beogradska pošta i Glavni telegraf.
Tom prilikom, putem štampe obavešteno je „građanstvo naše prestonice da se za njegovu privatnu upotrebu pruža mogućnost korišćenja telefonskim saobraćajnim sredstvom, tom kulturnom tekovinom novijeg doba, koju imaju svi gradovi u Evropi”. Načelnik PTT odeljenja Stevan Popović održao je čak i konferenciju za štampu, kojoj su, pored novinara, prisustvovali bankari, privrednici i trgovci. Kao što pretpostavljate, g. Pante Mihajlovića ovog puta se niko nije setio.
I pored isticanja potreba i lepih želja, na poziv za pretplatu prijavio se mali broj građana. Prvi je „povukao nogu” Ljuba Bojović, novinar „Novosti”, i njegov telefon dobio je broj 1. Kad se došlo do broja 13, stalo se, jer ga niko nije hteo, a jedan poznati beogradski advokat poručio je po svom pisaru da neće broj 13, niti dve ili tri cifre čiji zbir iznosi 13. Na kraju, kako to obično biva, sve se lepo završilo: telefon broj 13 dobio je Ljuba Srećković za beogradsku klanicu.
Zbog slabog odziva naših predaka, PTT uprava preduzela je veliku agitaciju među građanima, a telegrafski činovnici obilazili su trgovce po Knez-Mihailovoj ulici i pokušavali da ih ubede u značaj Belovog pronalaska. međutim, ni to nije bilo od velike koristi. Početkom septembra 1899. Glavna telefonska stanica u Beogradu imala je samo 28 pretplatnika.
Ivan Miladinović
objavljeno: 10.12.2012.
