Izvor: Politika, 12.Mar.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedan profesor sa tri radne knjižice
Niko ne zna koliko profesora „tezgari” po zemljama u komšiluku. – Traži se uvođenje javnog registra nastavnika
Vest iz Republike Srpske, po kojoj na tamošnjim fakultetima predaje čak 360 gostujućih profesora, od kojih je većina iz Srbije, ponovo je, zajedno sa pričom o reakreditaciji visokoškolskih ustanova, pokrenula ideju o formiranju javnog registra profesora.
Budući da nijedno prosvetno telo u Srbiji ne zna koliko naših profesora gostuje po komšiluku, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jer se time ne krši nijedan zakon, ostaje samo da se nagađa koliko njih u istoj sedmici ispituju studente u Beogradu, Banjaluci, na Palama, pa u Nikšiću… Studenti s druge strane kažu da je realnost da profesore vide tek dva, tri puta godišnje, a da im nastavu zapravo drže asistenti.
U Komisiji za akreditaciju, koja odavno zagovara uvođenje registra, kažu da je tek krenuo drugi krug akreditacije i da će se videti da li se smanjio broj profesora koji predaju na više mesta. Utisak je to više nije onako kako je bilo pre nekoliko godina.
U prethodnom ciklusu, masovno su otkrivani ovakvi slučajevi. Potpredsednik Komisije za akreditaciju profesor dr Endre Pap je tada svedočio da su u dokumentaciji otkrivani profesori i sa po tri radne knjižice.
– Profesor može kvalitetno da predaje na dva mesta, recimo, to jeste velika čast, ali ne govorim o „tezgarenjima” po Republici Srpskoj. Sve zavisi i od institucije koja ga poziva i da li profesor ima saglasnost za taj rad matične institucije, a to je nešto o čemu vodimo računa prilikom akreditacije fakulteta i škola – kaže profesor dr Sofija Pekić, član Komisije za akreditaciju i nekadašnji dekan Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.
Kako objašnjava, komisija preko elektronskog formulara dobija tačne podatke o tome koliko je opterećenje profesora i u skladu sa tim reaguje, odnosno izdaje akt upozorenja.
– Pojedinačno opterećenje profesora može da bude najviše 12 časova nedeljno, na svim institucijama na kojima predaje, odnosno šest u proseku po nastavniku, kada se gleda akreditacija ustanove. Dakle, neki nastavnik može da ima manje ili više od šest časova, ali ne sme da pređe 12 – ističe dr Pekić.
Na pitanje da li profesori u toku jedne nedelje mogu da održe predavanja u dve države i tri grada, na udaljenosti od nekoliko stotina kilometara, a potom i da odgovorno obavljaju svoje dužnosti na matičnom fakultetu, direktor privatne Visoke škole za projektni menadžment dr Petar Jovanović kategorički odgovara – ne.
– Poznato je da pojedini profesori predaju i na po pet, šest mesta, po Bosni pre svega, i da na tim putešestvijama odrade sve brzinski. Sve to nije dovoljno ozbiljno, jer teško da jedan profesor može kvalitetno da predaje na više od dva mesta i po mogućstvu u istom gradu – kaže dr Jovanović.
Na pitanje da li i kako kontroliše svoje nastavnike, on odgovara da niko ne može da predaje na drugoj visokoškolskoj ustanovi bez njegove pismene saglasnosti.
– Dajem dozvolu pod uslovom da profesor nije preopterećen i samo za još jednu ustanovu, sve ostalo nije ozbiljan naučni rad. Ali ja i ne mislim da je problem u dozvolama, već u tome što svako mesto od pet hiljada stanovnika ima istureno odeljenje, na kojima predaju razni profesori, a rad tih odeljenja niko ne kontroliše – ističe profesor Jovanović, koji je poznat i po tome što je kao dekan preporodio Fakultet organizacionih nauka početkom (FON) devedesetih, do kada je FON važio za „školu za direktore koja se brzinski završava”.
Profesor dr Branko Kovačević, dekan Elektrotehničkog fakulteta, je i kao rektor neuspešno pokušavao da progura ideju o „javnom registru nastavnika”, zajedno sa predsednikom Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje profesorom dr Srđanom Stankovićem.
– Ministarstvo bi moralo što pre da uvede registar, kako bi se znalo ko, gde i koliko radi. Registar mora biti javan, kako bi se znalo koju školu su profesori završili, šta predaju, kod koga su odbranili doktorat... U vreme akreditacije fakulteta, mnogi profesori su se zapošljavali na jednom privatnom fakultetu, pa čim taj dobije akreditaciju, oni pređu na drugi, koji tek treba da se akredituje – podseća dr Kovačević.
U Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja kažu da profesori imaju pravo da predaju u drugim državama kao gostujući profesori, ali da ne bi trebalo da imaju stalni radni odnos. Takođe, svako ko je stalno zaposlen mora da ima najmanje 70 odsto časova na matičnom fakultetu i, sa dozvolom dekana, još 30 odsto na nekoj drugoj visokoškolskoj ustanovi.
Sandra Gucijan
objavljeno: 12.03.2013.
