Izvor: Glas javnosti, 27.Avg.2009, 10:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LJubavlju do pravde
Posle tačno šest godina i dva meseca provedenih u zatvoru, od 15 na koliko ga je svojevremeno zbog navodnog ubistva u selu Račak osudio sud u Prištini, Zoran Stanojević (41), bivši policajac iz Starog Grackog kod Lipljana, dočekao je slobodu. Pre dvadesetak dana pomilovan je odlukom Borisa Tadića, predsednika Srbije, i najzad je dočekao da najmilijima posle toliko vremena padne u zagrljaj.
Sa sinom Slađanom >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << je 18. avgusta proslavio tek treći njegov rođendan, iako je Slađanu trinaest godina, dok će početkom septembra na rođendanu desetogodišnje ćerke Slađane biti prvi put.
Stan ili brak
Zoran ne zna zašto je prijavljen kao ubica, zbog čega je nevin proveo više od šest godina u zatvoru, ali pretpostavlja da je jedan od razloga njihov stan u Štimlju.
- To je zgrada sa sedam stanova i u njima su živeli policajci. Pretpostavljam da je moje hapšenje i presuda trebalo da budu opomena ostalim vlasnicima da se ne pojavljuju u Štimlju. Niko od nas nije uspeo da povrati stanarsko pravo i u toj zgradi je sada škola - kaže Stanojević, ali ne spori da je prijava za navodni zločin možda i osveta zbog „nedozvoljene“ ljubavi.
Izgubio nadu
O pomilovanju ga je obavestio upravnik prokupačkog zatvora u ponedeljak, 10. avgusta, oko pola deset. Kako kaže, vest je stigla u trenutku kad je već izgubio svaku nadu da će učinjena mu nepravda makar milošću predsednika biti nekako ispravljena.
Nije se, kazuje Zoran, mnogo nadao, ali njegova supruga Afrodita (35), Albanka iz Uroševca, koja mu je nesebičnom ljubavlju pomogla da izdrži golgotu i konačno se vrati porodici, jeste.
- Tog dana me je pozvao oko 12 sati i rekao da stavim kafu. Bilo mi je čudno jer je bio ponedeljak, a nisam smela ni da pomislim da je tolika sreća zakucala na naša vrata. Zoran je stvari ostavio pred vratima i ušao u kuću. Lice mu je bilo čudno i mnogo se znojio. Naš sin Slađan ga je pitao da li će biti kući za njegov rođendan i on je odgovorio da hoće. Kada je i ćerki odgovorio da će biti tu na njen rođendan, okrenula sam se ka njemu i pogledala ga u oči. Zoran nas je sve zagrlio i rekao da se u zatvor više ne vraća - prepričava Afrodita najsrećnije trenutke života.
Zoran jedino žali što umesto pomilovanja nije imao mogućnosti da dobije oslobađajuću presudu, ali radost zbog činjenice da će, kada dođe vreme, moći sina da isprati u vojsku i preda ćerku izabraniku njenog srca, kao i da čuje prvi plač svojih budućih unučića nadjačali su senku nepravde zbog koje će žaliti ceo život.
Farsa od suđenja
Golgota porodice Stanojević počela je odmah posle bombardovanja, kada je Zoran u konvoju koji je obezbeđivao Kfor, otišao u Štimlje da obiđe svoj stan koji je napustio posle rata.
- Neko je prijavio Kforu da sam ubio jednog Albanca u selu Račak i odmah sam sproveden u zatvor u Prištini, a posle dva meseca u Kosovsku Mitrovicu. Suđenje u Prištini, pred sudom kojim je predsedavala sudija iz Poljske, a ostali članovi veća su bili Albanci, bilo je prava farsa. Osuđen sam na 15 godina zatvora bez ikakvih dokaza, a na osnovu izjava lažnih svedoka - priča Zoran, pojašnjavajući da činjenica da Albanac koga je navodno ubio nije ni na jednom spisku ubijenih nije bila dovoljan argument kojim bi se sud pozabavio, ali i da on nije mogao da dovede svedoke koji bi potvrdili da tog dana nije ni bio u Račku.
Ni advokat, koji mu je bio dodeljen po službenoj dužnosti, nije mu pomogao, te je Stanojević posle ekspresnog prvog i drugog suđenja upućen na izdržavanje kazne od 15 godina robije u zatvor u Kosovskoj Mitrovici. Kada je čuo presudu, Zoran je pao u depresiju, ali mu je snagu da izdrži davala supruga Afrodita, koja je zbog ljubavi prema njemu promenila veru i postala Ivanka. Sa sinom od tri godine i ćerkom u stomaku i ona se iz Starog Grackog preselila u Mitrovicu da bi mogla češće da posećuje supruga.
Najzad zajedno
- Znala sam da moj muž nije zločinac. Da je bio u Račku, ne bi posle bombardovanja išao da obiđe naš stan u Štimlju, kada je i uhapšen. Da je zločinac, pobegao bi valjda u Srbiju - kaže Afrodita, ne skrivajući suze radosnice što je njen voljeni Zoran konačno s njom i decom.
Stalne Afroditine posete i njene nepresušne priče o sinu Slađanu i ćerki Slađani, koja se u međuvremenu rodila, pomogle su Zoranu da ne klone duhom. Posle tri godine u mitrovačkom zatvoru, gde kaže nije video ni drvo, sporazumom o razmeni zatvorenika prebačen je u Okružni zatvor u Prokuplju. Afrodita je sa decom krenula za njim i iznajmila stančić na periferiji Prokuplja, grada u kome nije poznavala nikoga. Ali tu je bio Zoran, a on je potreban njoj i deci i oni njemu. Ako je Zoran i izgubio svaku nadu da će biti oslobođen, nije Afrodita. Nošena ljubavlju prema mužu i deci neumorno je pisala molbe za pomilovanje. Posle tri i po godine čekanja, predsednik Tadić je doneo odluku o pomilovanju i Zoran se konačno našao na slobodi. Svoju sudbinu Stanojevići danas vezuju za Prokuplje, u kom su stekli mnogo prijatelja i zahvaljuju svima koji su im pružali podršku.
