Izvor: Politika, 30.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuća ispunjena muzikom
Kad se porodica dr Aleksandra Sinickog okupi, sve prašti od akorda. – Kako za ovog lekara i njegovu suprugu u ljudskom organizmu više ništa nije skriveno
Rekoše mi u "As medikusu", poliklinici na Crvenom krstu, da će dr Aleksandar Sinicki biti u Beogradu posle 12. septembra. S nestrpljenjem sam čekao susret s njim, željan da čujem novosti sa Krima, jer je on sa svojom suprugom Ninom bio u Okunjovki kod Sevastopolja. Tamo živi njegov 94-godišnji otac.
Utorak, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 19. septembar. Konačno, oči u oči sa dr Sinickim. Kradem mu vreme predviđeno za odmor posle rada u poliklinici "As medikus" čiji je inače vlasnik. Najpre pitam za dedu, za Viktora Aleksandroviča Sinickog, koji je iskoristio otopljavanje odnosa između SSSR i naše zemlje, pa je po savetu prijatelja 1956. godine napustio Jugoslaviju, jer je ovde bio osumnjičen da je sovjetski špijun. Budući da nisu imali nikakve dokaze, pustili su ga na slobodu, ali je bio pod stalnom prismotrom. Kaže dr Sinicki da su i u njegovoj porodici imali verziju "Oca na službenom putu", čuvenog Kusturičinog filma. Viktora Aleksandroviča je Udbi, pod optužbom da špijunira za Sovjete, prijavio pašenog, suprug njegove svastike. Stigli su sa preklinjanjem da Viktora puste iz zatvora u Skoplju i do Svetislava – Ćeće Stefanovića, ali je i on bio nemoćan pred sumnjama Viktorovog pašenoga i Udbe iz Bitolja.
Eh, slavni ruski emigranti! Pobegli iz haosa i od Oktobarske revolucije, a ovde ih još sumnjiče da su špijuni. Svašta. Doktor Sinicki sve prebacuje na sudbinu. Pogledajte samo ovo, kaže, gde su sve završili moji najbliži rođaci. Njegov deda Aleksandar, po kome je dobio ime, umro je u Radovišu, u Makedoniji, i tamo je sahranjen. Baka Marija, Viktorova majka, umrla je u Novorosijsku, u Rusiji. Viktorova sestra Marija okončala je u Somboru, a druga, Nataša, u stotoj godini sahranjena je na Krimu. Viktor je izrazio želju da počiva u selu Malorečenskoje, blizu Jalte, gde je proveo najveći deo života. To je sudbina ruske porodice Sinicki koja se doselila u Kraljevinu SHS 1919. godine.
Kazuje mi dr Aleksandar Sinicki i o dalekoj 1957. godini, kada je njegova majka Blagorodna iskoristila posetu rodbini u Sofiji, da se sa dvoje dece, Aleksandrom i Tatjanom, u Bugarskoj ukrca na luksuzni brod "Admiral Nahimov" i preko Odese stigne do Jalte i muža Viktora Aleksandroviča. Međutim, ubrzo se vratila s decom u Bitolj i tu ostala do smrti.
Gledam u doktora i ne mogu da pobegnem od onih kadrova u dokumentarnom filmu Tanje Fero "Ekim kara – jedan život", koji ne uspevaju da prikriju nežnost sina i poštovanje koje Aleksandar iskazuje ocu Viktoru. He, he, he, sada ga vidim u ulozi roditelja (pusti roditelj!) koji na sve načine pokušava da bude skroman i da što oskudnije priča o svojoj ćerki Ani, mecosopranu, a ne može. Jer, zaista ima čime da se ponosi. Ana je sa 23 godine, posle završene niže i srednje muzičke škole, diplomirala klavir i solo pevanje u klasi prof. Ljudmile Gros-Popović, na Akademiji lepih umetnosti Univerziteta "Singidunum". Na istom univerzitetu diplomirala je i menadžment u kulturi. Pohađala je majstorsku klasu Nadežde Krasne, profesora na Moskovskom konzervatorijumu "P. I. Čajkovski". Usavršavala je pevanje i u Operskom studiju Narodnog pozorišta, koje je vodio prof. Branislav Popović. Stigla je da završi i prvi stepen trgovine i bankarstva na BK univerzitetu. Svuda sa prosečnom ocenom 9,8.
Iako je istekao rok za prijavljivanje poslediplomskih studija solo pevanja na Jejl univerzitetu u Njujorku, Ana je ipak ovog leta poštom poslala snimak svog diplomskog rada. Iz SAD je stigao poziv da dođe na audiciju. Kad su čuli našeg mladog mecosoprana kako peva, odmah su je primili i dodelili joj godišnju stipendiju od 25.000 dolara. Bila je jedina među 80 kandidata iz Evrope koja je zadovoljila kriterijume komisije.
Inače, u toj kući Sinickih na Crvenom krstu sve je ispunjeno muzikom. Sastane li se porodica počnu da prašte akordi. Doktora Aleksandra znaju kao odličnog tenora koji uz to svira i gitaru. Njegov sin Vladimir, apsolvent medicine, završio je nižu muzičku školu. Doktorova supruga Nina je paralelno studirala medicinu i muziku. Muzičku akademiju je završila za četiri, a Medicinski fakultet za pet godina. U horu "Kolegijum muzikum" bila je od njegovog osnivanja 1971, pa sve do 1983. godine. Radila je i devet godina u Baletskoj školi "Lujo Davičo" kao profesor klavira i korepetitor. Za to vreme je završila specijalizaciju ORL sa 28 godina, magistrirala i potom 1994. postala doktor medicinskih nauka. Tom Nininom obrazovnom tajfunu ništa nije moglo da se ispreči... Alal vera, Nina!
Aleksandar Sinicki je po završetku medicine u Skoplju specijalizirao neuropsihijatriju, a posle je položio i subspecijalizaciju. Tako se i u ovom vremenu pridružio korpusu stare ruske emigracije, koja je svojim znanjem i umećem dala vrhunski doprinos onoj Jugoslaviji, u gotovo svim oblastima ljudskog delovanja: arhitekturi, građevinarstvu, poljoprivredi, umetnosti, prosveti, medicini... Na Crvenom krstu je otvorio polikliniku "As medikus", gde primenjuje dragocena i najsavremenija iskustva u lečenju ljudi koja su on i njegova supruga Nina stekli na višemesečnom školovanju u Rusiji.
Koristi biorezonantni i termovizijski skener, kao i mikrorezonantnu terapiju. Priča mi kako u njegovoj poliklinici snimaju celog pacijenta, bez štetnog zračenja, i posle jednog časa na kompjuteru, kao na dlanu, izađu sve dijagnoze. Otkriva bolest čak i kad organizam ne pokazuje nikakve organske promene. U slučaju nekog oboljenja kompjuter automatski izbacuje i terapiju. To je ona univerzalna dijagnostika koja zamenjuje desetine specijalista i laboratorijskih analiza. Nema opasnosti ni za decu ni za trudnice, testira alergene, a otkriva prisustvo u organizmu virusa, bakterija i parazita. Kaže mi dr Sinicki da za njega i njegovu suprugu u ljudskom organizmu više ništa ne može da bude skriveno.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 30.09.2006.]
