Izvor: Politika, 22.Maj.2010, 23:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

„Droge” novog doba – internet, kocka, kupovina...

Pro­seč­ni kom­pju­ter­ski za­vi­snik u Sr­bi­ji je mu­ška­rac iz­me­đu 15 i 26 go­di­na, ko­ji igra „VOV” i „Ka­un­ter strajk”. –Bil Gejts je si­nu svo­je­vre­me­no ogra­ni­čio „sur­fo­va­nje” na 45 mi­nu­ta dnev­no. – Tri ni­voa za­vi­sno­sti od koc­ke: do­bi­tak, gu­bi­tak i očaj

Le­pe­za sa­vre­me­nih, „ne­he­mij­skih” ob­li­ka za­vi­sno­sti, po­ni­klih u po­tro­šač­kom dru­štvu vi­so­ke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << teh­no­lo­gi­je, ši­ri se do kraj­nje „eg­zo­tič­nih” aspe­ka­ta sva­ko­dne­vi­ce. U stro­ju sa nar­ko­ma­ni­jom, al­ko­ho­li­zmom i pu­še­njem, po­sled­njih go­di­na sve­tom mar­ši­ra­ju za­vi­snost od šo­pin­ga, estet­ske hi­rur­gi­je, fit­ne­sa, iz­be­lji­va­nja zu­ba... „Dro­ge no­vog do­ba” ne tre­ti­ra­ju se kao me­di­cin­ski po­re­me­ća­ji, ali struč­nja­ci upo­zo­ra­va­ju da mo­gu da iza­zo­vu iste po­sle­di­ce kao psi­ho­ak­tiv­ne sup­stan­ce. Sva­ka čo­ve­ko­va de­lat­nost, upo­zo­ra­va prim. dr Ja­sna Da­ra­gan-Sa­ve­ljić, di­rek­tor Spe­ci­jal­ne bol­ni­ce za bo­le­sti za­vi­sno­sti, pred­sta­vlja men­tal­ni pro­blem ako od svo­je svr­he pre­ra­ste u na­čin pre­va­zi­la­že­nja ne­si­gur­no­sti, ank­si­o­zno­sti i ne­ras­po­lo­že­nja.

– Ku­po­vi­na je, na pri­mer, uobi­ča­je­na so­ci­jal­na ak­tiv­nost, pa­za­ri­mo ne­što što nam je po­treb­no. Ali, ako od še­ta­nja me­đu ra­fo­vi­ma za­vi­se ras­po­lo­že­nje i si­gur­nost, on­da svr­ha ku­po­vi­ne do­bi­ja psi­ho­lo­šku di­men­zi­ju ko­ja ni­je naj­zdra­vi­ja. Kad de­lat­nost vi­še ne slu­ži čo­ve­ku već je obrat­no, a nje­na osnov­na funk­ci­ja se pre­tvo­ri u „na­gra­du” bez ko­je čo­vek ne mo­že da funk­ci­o­ni­še, go­vo­ri­mo o za­vi­sno­sti – sma­tra dr Da­ra­gan-Sa­ve­ljić.

U Sr­bi­ji se „ne­he­mij­ske za­vi­sno­sti” ni­su još pri­mi­le u me­ri u ko­joj su pri­sut­ne „na­po­lju”. Bol­ni­ci se, ka­že dr Da­ra­gan-Sa­ve­ljić, ja­vlja­ju i oso­be ko­je ima­ju pro­ble­me sa pre­ko­mer­nim ko­ri­šće­njem In­ter­ne­ta i kom­pju­te­ra. Ona upo­zo­ra­va da je ovaj pro­blem, oče­ki­va­no, čest po­seb­no me­đu de­com i mla­di­ma. Ma­lo njih tra­ži po­moć struč­nja­ka, što se tu­ma­či če­stom pred­sta­vom ro­di­te­lja da im je de­te bez­bed­ni­je u ku­ći, za ra­ču­na­rom, ne­go na uli­ci sa „lo­šim dru­štvom”. Raz­log je i dru­štve­na svest o raz­li­či­tim ob­li­ci­ma za­vi­sno­sti.

– Za­vi­snost od he­ri­o­na po­sma­tra se kao užas, a ako je ne­ko stal­no na In­ter­ne­tu, to je pri­hva­tlji­vi­je. Slič­no kao što je i al­ko­hol dru­štve­no pri­hva­tlji­vi­ji od dro­ge. Če­sto će­te ču­ti ka­ko ne­ko ka­že za se­be da „pi­juc­ka”, ali te­ško da će iko pri­zna­ti da se „ma­lo dro­gi­ra” – sli­ko­vi­to po­ja­šnja­va dr Da­ra­gan-Sa­ve­ljić.

Pro­seč­ni kom­pju­ter­ski za­vi­snik u Sr­bi­ji je mu­ška­rac iz­me­đu 15 i 26 go­di­na, ko­ji igra „VOV” i „Ka­un­ter strajk”. Da ima iz­u­ze­ta­ka, sve­do­či pri­mer go­spo­đe od 63 go­di­ne ko­ja je po­tra­ži­la po­moć jer je su­vi­še vre­me­na pro­vo­di­la na In­ter­ne­tu. Ta­kva su is­ku­stva Mi­la­na Ra­do­va­no­vi­ća, spe­ci­jal­nog pe­da­go­ga, osni­va­ča i di­rek­to­ra De­fek­to­lo­škog sa­ve­to­va­li­šta „En­te­ra” – pr­vog kod nas ko­je re­ša­va pro­ble­me za­vi­sni­ka od In­ter­ne­ta i vi­deo-iga­ra.

– Pro­ce­na je da su de­se­ti­na ko­ri­sni­ka glo­bal­ne mre­že u sve­tu za­vi­sni­ci. Mi tek od­sko­ra ima­mo raz­vi­jen In­ter­net, pa je taj pro­ce­nat u Sr­bi­ji upo­la ma­nji – ob­ja­šnja­va Ra­do­va­no­vić.

Ovaj ob­lik za­vi­snič­kog po­na­ša­nja mo­že da, u slu­ča­ju ne­ko­ri­šće­nja kom­pju­te­ra, iza­zo­ve ap­sti­nen­ci­jal­ne kri­ze pra­će­ne drh­ta­vi­com, zno­je­njem, ne­volj­nim po­kre­ti­ma ko­ji­ma se opo­na­ša ru­ko­va­nje mi­šem i ta­sta­tu­rom... Ka­da tre­ba po­tra­ži­ti po­moć?

– Pr­vi po­ka­za­telj da ne­što ni­je u re­du je ka­da pre­ko­mer­nim ko­ri­šće­njem In­ter­ne­ta ugro­zi­te svo­je sva­ko­dnev­no funk­ci­o­ni­sa­nje. Sve re­đe vi­đa­nje sa pri­ja­te­lji­ma, lo­še oce­ne ili kri­ti­ke še­fa za­to što su­vi­še vre­me­na pro­vo­di­te na „fej­sbu­ku” tre­ba da bu­du „alarm”. Tu je i ne­mo­guć­nost ob­u­zda­va­nja že­lje, ka­da se od­la­ga­nje po­put „osta­ću za ekra­nom još pet mi­nu­ta” pre­tvo­ri u sat i pet mi­nu­ta – na­vo­di Ra­do­va­no­vić.

Sta­ri­ji od 25 go­di­na če­šće se sa­mi ja­vlja­ju za po­moć, dok mla­đe do­vo­de ro­di­te­lji. U tret­ma­nu se, od slu­ča­ja do slu­ča­ja, pri­me­nju­ju psi­ho­te­ra­pi­ja, sa­ve­to­va­nje, sport­ske ak­tiv­no­sti... U pr­voj fa­zi ne ko­ri­sti se kom­pju­ter, a po­sle se do­go­va­ra ko­li­ko će za­vi­snik vre­me­na pro­ve­sti za ra­ču­na­rom, o če­mu se u sa­rad­nji sa lju­di­ma iz nje­go­vog okru­že­nja vo­de dnev­ni­ci. Te­ra­pe­ut­ski tret­man tra­je naj­ma­nje go­di­nu da­na.

Ra­do­va­no­vić se se­ća za­vi­sni­ka ko­ji me­se­ci­ma ni­je iza­šao iz ku­će igra­ju­ći „VOV”. Uku­ća­ni su po­ku­ša­li da us­po­sta­ve kon­takt sa njim, a on je do­slov­ce za­re­žao na njih. Ako pri­me­te ta­kve po­ja­ve, ro­di­te­lji ne tre­ba da od­u­zi­ma­ju kom­pju­ter de­ci, već da se obra­te struč­nja­ci­ma, naj­pre škol­skom psi­ho­lo­gu.

– Jed­nom deč­ku maj­ka i otac su sa­kri­li ra­ču­nar a on je za „od­ma­zdu” u ku­ći ise­kao sve ka­blo­ve za fri­ži­der, te­le­vi­zor, veš ma­ši­nu… Ro­di­te­lji mo­ra­ju da zna­ju ko­je igri­ce de­ca igra­ju. Ni­je nor­mal­no da sed­mo­go­di­šnjak igra „GTA”, igri­cu u ko­joj se pu­ca na po­li­caj­ce, kra­du auto­mo­bi­li i ubi­ja­ju lju­di. Sva­ki kli­nac ima „fej­sbuk”, či­ji su mo­de­ra­to­ri pro­pi­sa­li da ni­je za de­cu mla­đu od 13 go­di­na. I Bil Gejts je si­nu svo­je­vre­me­no ogra­ni­čio „sur­fo­va­nje” na 45 mi­nu­ta dnev­no. Ta­kve mo­guć­no­sti po­sto­je u kom­pju­ter­skim ope­ra­tiv­nim si­ste­mi­ma, ali se ro­di­te­lji pla­še da ne­što ne po­kva­re – na­vo­di Ra­do­va­no­vić.

Je­dan od naj­ra­ši­re­ni­jih ob­li­ka „ne­he­mij­ske za­vi­sno­sti” kod nas je­ste pa­to­lo­ško koc­ka­nje. Sa na­je­zdom no­vih koc­kar­ni­ca sve vi­še lju­di pri­zna­je da ima­ju pro­blem sa ovim „po­ro­kom”, ka­žu u ze­mun­skoj is­po­sta­vi ru­ske kli­ni­ke „Dr Vo­ro­bjev”, ko­ja le­či i ovu „ne­da­ću”.

– Osnov­ni simp­to­mi su ne­kon­tro­li­sa­no koc­ka­nje, ne­mo­guć­nost za­u­sta­vlja­nja i ka­sni­je neo­do­lji­va že­lja za vra­ća­njem pro­koc­ka­nog nov­ca, ko­ja po­ti­sku­je uobi­ča­je­na in­te­re­so­va­nja i oba­ve­ze. No­vac se tro­ši sa­mo na koc­ku, ja­vlja­ju se du­go­vi i pro­ble­mi u po­ro­di­ci i na po­slu – ob­ja­šnja­va­ju na kli­ni­ci.

U or­ga­ni­zo­va­nom, na­ro­či­to elek­tron­skom koc­ka­nju, do­bit­nik je pri­re­đi­vač igre, jer je ma­ši­nu za po­ker ili blek-džek ne­mo­gu­će po­be­di­ti. Ali, pri­vid šan­se se uvek da­je.

– Kod elek­tron­skih ma­ši­na fa­brič­ka po­de­ša­va­nja nu­de oko de­set od­sto šan­si za do­bi­tak. Ve­ro­vat­no­ća se mo­že sma­nji­ti i do nu­le, ali, ko bi se ta­da koc­kao – ka­žu na­ši sa­go­vor­ni­ci.

Struč­nja­ci po­mi­nju tri ni­voa za­vi­sno­sti od koc­ke: do­bi­tak, gu­bi­tak i očaj. Ha­zar­de­ri po­moć po­tra­že naj­če­šće u tre­ćoj fa­zi, ka­da ih po­ro­di­ca na­te­ra, a „pri­vid šan­se” pre­ra­ste u du­go­ve do te­me­na.

M. Lu­ko­vić – D. Bu­kvić

[objavljeno: 23/05/2010]

Nastavak na Politika...