Izvor: RTS, 09.Dec.2015, 01:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Fudbal između srpa i čekića

Mađar, Rus i Ukrajinac. Zvuči kao početak šale koju, trbuha ispunjenog hranom i glave ispražnjene alkoholom, na nekoj porodičnoj proslavi priča svekar zaovine tetke. Ali nije šala. To je vrlo ozbiljna pričica. Jer, u jednim čudnim vremenima, iza zavese od gvožđa, pod stešnjenim svodovima jedne ideologije i tokom rata koji nikada nije bio sasvim hladan, drugovi su igrali fudbal. I kakav je samo to fudbal bio... >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Bio je toliko divan i bio je toliko moćan da je preživeo i kada se sve oko njega survalo. Sada je prisutan i važan svugde. Na svakom stadionu u svakom gradu svake zemlje sveta. Jedino što ga skoro niko ne vidi. Fudbal Istočnog bloka je kao duh na sopstvenoj gozbi.
Bio je to momenat kada se sve promenilo. Baš sve. Naravno, niko to nije shvatao tako. To je tako ljudski, zapravo. Prevideti čudo. Vrlo je lako zamisliti da štampari ili povezivači, ljudi koji su prvi bili u kontaktu sa Darvinovim „O poreklu vrsta" ili „Tumačenjem snova" Sigmunda Frojda, nisu imali pojma da dodiruju knjige koje će, sasvim bukvalno i sasvim temeljno, promeniti svet.
Neki nisu ni primetili tu novonastalu neobičnost, kao što retko kada i primetimo kada iznad nas stratokumulusi postanu kumulonimbusi. Nebo pogledamo samo kada je oluja već počela i kada osetimo kišu na otkrivenom delu tela.
Za većinu je to ipak bio samo neprijatan lapsusčić, gaf koji je kvario ugođaj na koji su se svi još davno navikli. Kao muva u tanjiru ili komarac pored uha u zamračenoj prostoriji, pomislili su - i prevarili se, da će zamahnuti rukom dovoljan broj puta i ta će afektacija nestati i sve će ponovo biti kako dolikuje.
Fudbal je, naravno, uvek bio podvrgnut tim moralnim razvrstavanjima i debatama o ispravnosti. Herbert Čepman je spuštao svoje ekipe i onda ih, kao otpuštanjem tetive engleskog dugog luka, lansirao u kontranapade. Bio je početak 20. veka i kontranapade, znane i kao napad u ofanzivnoj tranziciji, niko nije video ranije. Bio je to legitiman, na kraju i vrlo promućuran način igranja fudbala, ali malo kome se dopao. Igrati tako je nemuževno, govorili su. Nedostojno. Pffffff kukavički...
Pre toga, tradicionalisti u Engleskoj su jedva disali od knedli koje su im pupele u grlima kada je pas igra počela da istiska igru baziranu na driblingu, pa i kada su timovi počeli da koriste „piramidu" (2-3-5 formaciju), dodavanju mnogo prilagođeniju. Kada je Fabio Kapelo prvi put preuzeo Real, posle stravičnog uspeha sa Milanom, navijači u Madridu su zviždali njemu i svom timu, samo zato što je Fernando Jero slao duge (i precizne) lopte ka Robertu Karlosu. U Srbiji, u 2015. godini, na stadionima će navijači coktati i huktati zbog pasa unazad, pa čak i lateralnog dodavanja, iako su oni elementarni činioci igre i stabilnosti poseda najboljih timova i reprezentacija. Svaka kultura, sa različitim stepenom opravdanosti i uopšte razumevanja fudbala, ima neka svoja naravoučenija o načinu igranja.
Zbog toga i nije neobično što je jedan list u Sovjetskom Savezu ispod fotografije sa utakmice objavio natpis: „Ne treba nam ovakav fudbal". Fotografija je prikazivala četiri fudbalera kijevskog Dinama kako se obrušavaju na jednog protivnika sa loptom. Bila je to fotografija nečega što niko ranije nije video. Bio je to presing.
U staro vreme fudbal je bio mnogo sporiji i ležerniji i fudbaleri su imali prostor i vreme da se intimiziraju sa loptom. Danas je igra sažeta i sabijena, natrpana i zakrčena. Upravo ta kompresija prostora i gnječenje vremena sa loptom jeste ono što razdvaja moderni fudbal i onaj koji to nije. Sve to, a sa tim i sazrevanje fudbala, doneo je presing.
Jevreji slave Bar i Bat micvu, stari Rimljani su oblačili posebne bele toge kada bi postali muškarci, Masai ratnici su nekada lovili lavove kako bi pokazali da su odrasli, a amazonsko pleme Satere-Mave pušta da njihovi dojučerašnji dečaci pokažu da su dorasli tako što će bez reakcije izdržati ujede metak mrava.
I fudbal je porastao kroz ritual, i to onaj ritual u kome je više igrača pohitalo ka lopti u nameri da je otrgnu rivalu u prostoru u kojem je do tada to bilo nezamislivo. Presing je obred prelaza i trenutak konačnog stasavanja fudbala.
Presing je izmislio Viktor Maslov, ruski trener koji je radio u Kijevu. Tako je čovek, koga su zvali Deka, postao otac modernog fudbala. Ali važno je znati da je ovo tek jedan od mnogo predivnih pronalazaka iz asortimana koji su fudbalu zaveštali učenjaci iz zemalja sa crvene strane Evrope.
Organizovani nered
Fudbal se relativno kasno razbuktao u Rusiji i područjima koja će kasnije postati fragmenti Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika. To zapravo i nije loše kako možda deluje. Nije postojala rigidna tradicija koja bi svojim presedanima upirala i ograničavala razmišljanja.
To, ali i hermetičnost koja se podrazumeva u pričama o komunističkoj imperiji, učinili su da fudbal vrlo brzo poprimi radikalnu formu.
Sovjetski Savez dugo nije bio član Fife. Izolacija je značila vrlo malo mečeva sa inostranim rivalima i nepostojanje mogućnosti da se spoznaju pomicanja i uzdizanja vanjskog sveta. Onda je 1937. godine u posetu došla selekcija Baskije, čija turneja je bila pokušaj da se usmeri pažnja na probleme i stremljenja ove regije tokom građanskog rata u Španiji.
Pre dolaska Baska, Rusi su i dalje igrali u 2-3-5 formaciji, koja je bila nedvosmislena norma na samom kraju 19. veka, kada su im engleski mornari i predstavili fudbal u Sankt Peterburgu. Tim Baskije sa sobom je doneo i svojim domaćinama ljubazno prezentovao najnoviji fazon iz ostatka kontinenta, W-M formaciju.
Vodeći timovi su se brzo prestrojili prema novom sistemu. Do tada dominantni Dinamo iz Moskve počeo je da zaostaje i patron kluba Lavrentij Berija nije bio prezadovoljan. A nikada nije dobro kada osmeh ne dreči između nosa i brade prvog čoveka tajne policije, čoveka koga je Staljin zvao „moj Himler", čoveka koga su se užasavali i sami zapovednici Crvene armije i zbog koga je izraz koji se koristio za čistke bio „odlazak na kafu sa Berijom"... Nešto drastično je moralo biti urađeno.
Boris Arkadijev, trener Dinama i predavač mačevanja u vojnoj akademiji, učinio je baš to. Namerio se da unapredi W-M, tu stranu inovaciju. To je uspeo, kako je sam rekao, tako što joj je ulio rusku dušu. Fudbaleri su počeli da menjaju pozicije tokom igre kao nikada i nigde pre zaista i nastao je „organizovani nered". Došle su i pobede.
Rat je zaustavio fudbal na četiri godine, a kada je nastavljena liga, Boris Arkadijev je već bio prešao u CDKA, sa kojim je redom osvajao šampionate. Avaj, Jugoslavija je pobedila SSSR na Olimpijskim igrama 1952. godine i klub je raspušten (kasnije je iz njega nastao CSKA), pošto ih je Staljin smatrao odgovornim za poraz. Bio je to poraz koji je toliko boleo gospodina Džugašvilija da je tretiran kao državna tajna. Nije spomenut u sovjetskim medijima sve do posle smrti velikog vođe godinu dana kasnije.
Sinkretični stil Borisa Arkadijeva nastavio je svoj život u Dinamu. Kada je klub otišao na turneju po Britaniji neposredno posle rata, preplašio je i oduševio sve koji su ga gledali. Passovotchka, igra bazirana na pasu, kretanju i rotacijama fudbalera, bila je za njih faux pas. Kako uopšte mogu i smeju tako da igraju fudbal? Zašto, o zašto, njihovo levo krilo prima loptu na desnoj strani terena?

Međutim, Rusi su jednom morali da odu i, kada su to i učinili, zaborav je brzo zabašurio njihove pouke. Ali samo 2.934 dana kasnije, jedan drugi tim će navratiti u London i ono što će oni sprovesti niko neće zaboraviti.
Zlatni tim bez zlata
Između svetskog rata broj jedan i svetskog rata broj dva, u centralnoj Evropi fudbal je bio igračka za teoretske debate, mentalni picigin i arjačkinje barjačkinje buržoazije. Kafei velikih gradova u odlomcima Austrougarske bili su javni saloni u kojima se diskutovalo o umetnosti, književnosti, pozorištu i - fudbalu. U tom kazanu intelektualizma nastala je „dunavska škola", a sa njom i austrijski Wunderteam sa Matijasom Sindelarom.
Budimpešta jeste bila deo ovog pokreta ali je, baš kao i u političkoj ravni tokom prvih pet decenija 20. veka, bila onaj stagnantni deo, kao kržljava grana koja ne dobija dovoljno sunčeve svetlosti. Ali to je jednom moralo da se promeni. I jeste.
Kada je W-M (3-2-2-3) stigao u ove krajeve, postalo je jasno da u Mađarskoj nema mnogo kompatabilnih napadača za ovaj sistem. Bio im je potreban baobab. Gde pronaći nekog kabastog, plećatog i gorolomnog?
Pronašli ga nisu, zbog čega su, kao što misleći ljudi i rade u sličnim situacijama, promenili kompletan pristup. Marton Bukovi, trener MTK, bio je prvi koji je obrnuo W u W-M sistemu, čime je dobio M-M. Napadač se povlačio niže, čime je dobijao belvedere sa kojeg je mogao da kontroliše progresiju lopte i tako, naravno, i samu utakmicu. Krila su, opet, imala ausvajs da izlaze visoko i tako kreiraju fluidnu napadačku četvorku.
Naravno, što je tečniji i razgibaniji tim u napadu, to mu je teže da zadrži strukturu koja mu je neophodna da se brani. Zbog toga je, između ostalog, selektor nacionalnog tima Gustav Šebeš svog levog halfa Zakarijaša vratio skoro u zadnju liniju. I tako je Mađarska igrala sa dva beka, dva igrača u centralnom delu defanzivne sekcije, dva fudbalera koja su se smucala na sredini i četiri fudbalera u napadu. Aranycsapat - taj čuveni Zlatni tim - je prvi u Evropi igrao sa nečim što je bilo tako blizu 4-2-4.

Mađari su stigli na Vembli 25. novembra 1953. godine, u svojim dresovima boje višnje i sa nonšalantnom uzvišenošću olimpijskih šampiona i tima nepobeđenog tri godine, da igraju sa Engleskom. Na kraju su igrali oko Engleske, ispod Engleske, iznad Engleske, kroz Englesku. Na kraju su se igrali Engleskom.
U ranijim edicijama „dunavske škole" postizanje golova manje je bio cilj a više izgovor za dodavanja, driblinge, izraz. Igra Mađarske je bila još i lepša, napadi su slagani jedan na drugi kao aleksandrinci, ali je bilo tu još nečega. Mađari su bili neuslišljivo surovi.
Postigli su šest golova, a mogli su da postignu još šest (ili šesnaest). Bio je to prvi poraz fudbalera sa tri lava na grudima na domaćem terenu protiv ekipe sa kontinenta. Bobi Robson, tada 20-godišnji napadač Fulama, gledao je meč sa tribina.
"Za nas, oni su bili ljudi sa Marsa", rekao je posle.
Gustav Šebeš, koji je predvodio radničke bune u fabrici Renoa u Parizu tokom tridesetih, govorio je da je uspeh Mađarske trijumf socijalizma. I dobro, Aranycsapat jeste zavisio od interakcije među fudbalerima i od njihovih međusobnih alijansi, ali to nije bio tim sastavljen od poslušnih apartčika. Bio je izgrađen od predivnih fudbalera i separatnog čarobnjaštva svakog od njih.
Najbolji je bio Ferenc Puškaš. Galopirajući Major skoro da nikada nije galopirao (a u trenutku kada je dobio nadimak imao je čin poručnika), bio je nizak i imao je torzo koji je ličio na burence palinke. Nije znao da udara loptu glavom i koristio je samo levu nogu.
Mimo toga, bio je apsolutno senzacionalan igrač i damar ovog tima. Ali nije on uništio Englesku. To je uradio Nandor Hidegkuti.
Englezi su se branili na jedan vrlo birokratski način. Igrali su kolektivnu odbranu čovek-čoveka, i to njenu rigidnu varijantu koju neku zovu i "pokrivanje brojeva". Fudbaleri su čuvani i praćeni po broju koji su nosili, pa je tako levi bek, broj tri, čuvao desno krilo, broj sedam, a napadač ili broj devet je bio zaduženje centralnog beka ili broja pet...
Ali Hidegkuti nije igrao onako kako priliči napadaču. Silazio je nisko i, iako su ga svi zvali povučenim napadačem, on to nije bio. Za engleske fudbalere, on takav, bio je oksimoron koji diše. A zapravo je samo bio, u modernom parlansu, ofanzivni vezista. Bio je plejmejker, prvi od svog imena. Razigran kao Pan, uglavnom potpuno slobodan jer se infiltrirao u prostor u kome ga niko iz zadnje linije Engleske nije pratio, a isto tako niko iz srednjeg reda preuzeo, postigao je tri pogotka.
Šest meseci kasnije, dva tima su odigrala revanš meč u Budimpešti. Engleska je izgubila sa 7:1, što je ostao najteži poraz engleske nacionalne selekcije. Za Mađare je to bila samo poslednja provera pred Mundijal koji je trebalo osvojiti.
Do finala u Bernu su postigli 25 golova na četiri utakmice. U polufinalu su bili bolji od šampiona Urugvaja, u utakmici koja se smatra jednom od najboljih ikada odigranih na Svetskim prvenstvima. A onda je Mađarska, koja nije izgubila na 36 mečeva uzastopno, povela sa 2:0 za manje od deset minuta. Mađarska je povela sa 2:0 za manje od deset minuta protiv protivnika koga je dve sedmice ranije pobedila sa 8:3. Mađarska je bila na putu da postane prvak sveta.
Ali ta utakmica u Švajcarskoj se ne zove Očekivano iz Berna. Zove se Čudo iz Berna. Mađarska nije postala svetski prvak. Zapadna Nemačka je pobedila u finalu sa 3:2.
Nije teško odrediti šta je bila njihova kukuta. Blato ih je sprečilo da igraju kako umeju, ili da igraju uopšte - blato koje Nemce nije sprečilo ni u čemu jer su nosili prve kopačke sa prilagodljivim kramponima. Bili su verovatno i previše osioni, previše samodopadni, svakako nisu imali ni sreće. Belaju više od ovoga i ne treba da bi se dogodio.
Kada su postali olimpijski prvaci, voz koji ih je vraćao iz Helsinkija je stao na svakoj stanici kako bi im se navijači poklonili. U Budimpešti ih je dočekalo gotovo pola miliona ljudi. Kada su izgubili u finalu Svetskog prvenstva, sproveli su ih u Tatu, grad na severu zemlje, gde su ostali danima jer su u prestonici bile demonstracije. Sina Gustava Šebeša su istukli u školi. Đula Grošič, prvi libero-golman, ne samo Zlatnog nego i bilo kog drugog tima u Evropi, je uhapšen.

Nije mnogo prošlo a u Mađarskoj se dogodila revolucija. Nije sasvim uspela. Sovjeti i njihovi vazali nisu otišli, ali zato jesu neki fudbaleri. Fudbal je polako počeo da kopni.
Mađarska je uvek imala trenera i trenera koji su misionarili planetom. Dori Kuršner je doneo W-M u Brazil i pokrenuo proces koji će svoj plamteći vrhunac imati u tri titule prvaka sveta za „selesao". Erne Erbštajn je predvodio Il Grande Torino, nikad prežaljeni tim koji je stradao u avionskoj nesreći na brdu Superga.
Bela Gutman, koji je kao ronin išao od kluba do kluba i od kontinenta do kontinenta, poslednji je koji je u sebi nosio taj originalni žižak.
Fudbal u Mađaskoj je postajao sve manje i manje moćan. Sve dok nije potpuno prestao da bude moćan. Posle je godinama visio o koncu kako ne bi stigao do svog konca.
Ja, Robot
Uvek je to onaj na koga najmanje sumnjate. Zaobljen, ćelav, sa korovastim obrvama i tananim pogledom, izgledao je kao da se iskrao iz podsvesti Hajao Mijazakija. Nije bilo ognjenog liderstva ili dlakonakostrešujućeg oratorstva. Uputstva pre utakmica nisu nikada oduzimala više od pet minuta, tokom kojih je on do iznemoglosti mašio i izvrtao imena protivničkih fudbalera.
Bio je fin preko svake mere. Pored terena je izgledao blažen kao isposnik ispod bodi drveta. Zbog njegove dobrote i umiljatosti, a ne godina, zvali su ga Deka. Da su znali da će baš on promeniti svet, možda bi Viktora Maslova zvali nekako drugačije.
Kao trener Torpeda, spremao je izmenu tokom utakmice u kojoj njegov tim nije igrao najbolje. Kada je rezervni fudbaler stigao do polovine igrališta, spreman da na njega uđe, kapiten moskovskog tima mu je prišao i saopštio mu da izmena nije potrebna. Rezervni fudbaler, u prvom trenutku zbunjen, vratio se na klupu. Viktor Maslov nije reagovao. Nije bilo sujete unutar njega koja bi blokirala njegovu mogućnost da razume da je ovo bio samo način njegovih fudbalera da mu kažu da će sve biti u redu i da će preokrenuti utakmicu. To su i uradili, baš kao što su u identičnoj situaciji to kasnije uradili i igrači kijevskog Dinama.

Tako je to bilo sa njim. U vreme bandoglavih autokrata, kožnih mantila, uzvičnika i dopisa, on je vladao konsenzusom. Okupljao je fudbalere veče pre utakmica i sa njima kroz razgovor, konsultacije i kompromis prispevao do konačne taktičke sheme. Na toj armaturi skoro rođačkog poverenja i razumevanja konstruisao je i onda implementirao svoje ideje. A te ideje... Kakve su samo to ideje bile.
Doveden je u Kijev kako bi osvajao titule, i to je postigao tri puta, ale je uradio mnogo, znatno, dosta, puno, dobrano više od toga. Ljudi u Dinamu nisu znali šta ih je snašlo. Bilo je to kao da odete da kupite pepermint bombone, a vratite se kući sa crvenom pilulom uz koju napuštate Matriks.
Maslov je stigao u Ukrajinu 1964. godine, kada je 4-2-4 već bila u procesu postajanja najkorišćenije formacije. U međuvremenu su Brazilci spustili jedno krilo i napravili prvobitni 4-3-3 sistem, sa kojim su osvojili Mundijal u Čileu. Maslov je uradio i više od toga, pošto je neutralisao i drugo krilo, stvarajući prvu 4-4-2 formaciju na svetu. Nije stao na ovome. Prorekao je trenutak kada će timovi - što danas svi uglavnom i rade - igrati samo sa jednim napadačem.
„Fudbal je kao avion. Kako se brzine povećavaju, tako se povećava i otpor vazduha i zbog toga morate učiniti glavu što aerodinamičnijom", rekao je.
Valeri Lobanovski, znan i kao Uzica među poštovaocima zbog kontrole lopte, bio je sjajan fudbaler. Bio je jako talentovan i recipročno voljen. Ali je bio levo krilo i u Dinamu Viktora Maslova bio je potreban koliko i estetski hirurg. Stoga je i otišao.
U Dinamu je, međutim, ostao Andrij Biba, jedan od najtalentovanijih ukrajinskih fudbalera svih vremena. Najbolji igrač Sovjetskog Saveza 1966. godine, Biba je bio plejmejker, od one fele koja ima cerebralnu sposobnost da svojim dodavanjima oblikuje mečeve. Problem je bio taj što nije čuvao nikoga u fazi odbrane.
Maslov je zavukao ruku u svoju škrinju čudesa i izvukao zonsku odbranu. Zeze Moreira ju je osmislio u Brazilu početkom pedesetih, ali bio je to zaboravljen ili makar zapostavljen izum. Maslov ga je primenio i tako je postalo sasvim u redu što Biba nije preuzimao nijednog protivničkog fudbalera u defanzivnom delu igre, jer niko drugi to takođe nije radio.
Kada je ta zonska odbrana postala dovoljno sofisticirana, tako da ne ostavlja protivnike slobodnim u opasnim ili strateški važnim lokacijama, Maslov je mogao da primeni presing. Igrači su pritiskali protivnike i loptu kao ansambl, i to često po periferijama terena gde do tada nisu skitali.
Maslov, jasno je zar ne, nije bio običan trener ali je kao svaki običan trener otpušten iz Dinama. Zapravo, čak i gore od toga. Sovjetske vlasti nisu prekidale domaći šampionat zbog međunarodnih takmičenja, što nije bio problem 1966. godine jer su kvalitetni klinci iz škole nadomestili izostanak nekoliko važnih fudbalera Dinama. Četiri godine kasnije, podjednako kvalitetne mlađarije nije bilo koja bi odmenila one koji su vojevali u Meksiku na Svetskom prvenstvu. Rezultati nisu bili dobri i Maslov je morao da ode.
Smatrano je da je politički lucidno da Maslov bude otpušten daleko od Kijeva, zbog čega je zvaničnu vest o njegovom odlasku jedan visoki partijski jurišnik objavio u moskovskom hotelu pre meča sa CSKA. Nakon duela, autobus sa fudbalerima, koji je išao ka aerodromu, zaustavio se i ostavio Maslova na stanici metroa, da sam nađe svoj put do Kijeva. Oni koji su bili prisutni kažu da je jecao dok je odlazio.
Ali njegov fudbal je opstao. Opstao je, još kako. Sećate se momka sa levog krila koji je proteran? Uzicu? Valerija Lobanovskog, koji je u jednom trenutku bio toliko loše volje da je bio vrlo blizu toga da napusti fudbal i postane vodoinstalater? Zahvaljujući njemu je opstao. Samo, Maslov je, kao i svi treneri pre njega, delovao vođen samo instinktom. Lobanovski je želeo dokaze. Zbog toga je uveo nauku u najlepši sport Midgarda.
Izvršio je fudbalsku džentrifikaciju. Straćare i udžerice predrasuda i predosećaja zamenio je staklenim tornjevima znanja i dedukcije.
Valeri Lobanovski je odrastao dok su oko njega bili razasuti progres i tehnološki optimizam. SSSR je otvorio prvu nuklearnu elektranu, Sputnjik je poslat u svemir a Kijev - njegov Kijev - bio je centar kompjuterske industrije. Rani prototip modernog personalnog kompjutera razvijen je upravo ovde. Naravno da je i Lobanovski bio opčinjen.
Fudbal je video kao sistem od 22 elementa, odnosno kao dva podsistema od po 11 elemenata, koji se kreću u definisanom području i podvrgnuti su određenim restrikcijama (teren i pravila igre). Ono što je otkrio jeste to da je efikasnost svakog podsistema veća nego zbir efikasnosti elemenata koji ga sačinjavaju.
Dakle, spoznaja ga je strefila kao femme fatale, u fudbalu su manje važni pojedinci, a mnogo više koalicije i odnosi među njima.
Lobanovski je morao da ubedi i svoje fudbalere da oni nisu individue na terenu, već samo zupci, opruge i klipovi jedne celine. Da bi to uspeo, Lobanovskom je bila potrebna i velika moć. Nju su mu dali brojevi. On je doneo i statističku analizu u fudbal. Ranije, sud o doprinosu svakog fudbalera je bio subjektivan, podložan interpretaciji. Sa matematikom, on je postao savršeno objektivan. Svakog dana posle mečeva kačio je na zid trening centra prikaz igre svakog igrača. Bilo je to kao da čekate rezultate ispita. Svako od njih je znao koliko dodavanja, startova ili presečenih lopti mora da napravi kako bi položio.
Pripremu tima Lobanovski je podelio na tri nivoa. Igrači su imali pojedinačne treninge, čija svrha je bila njihovo tehničko napredovanje, posebna taktika je osmišljavanja za svakog protivnika i svaki meč i, na kraju, pripremana je strategija za sezonu u celosti, stavljajući svaku utakmicu u najširi mogući kontekst. Lobanovski je shvatio da nije moguće da tim igra optimalno tokom čitave godine, zbog čega je vrlo često gasio utakmice na teškim gostovanjima, uzimajući bod i čuvajući energiju.
Nikada, ni za trenutak niti za femtometar, nije gubio veru u skoro svetu ispravnost onoga što radi i zapoveda.
„Staza uvek ostaje staza. Staza je tokom dana, staza je tokom noći i staza je tokom zore", rekao je u posebno teškom trenutku karijere. Njegova staza na kraju ga je odvela do zvanja najtrofejnijeg sovjetskog i ukrajinskog trenera svih vremena.
Sa radničkom kapom, betonskih obraza i očiju čiji treptaj ste čekali satima, Lobanovski je izgledao kao robot-čovek koji polugama i svetlećim dugmićima kontroliše tim kiborga. Ali fudbal koji je taj tim igrao je bio dražestan. Fudbaleri su menjali mesta, širili teren kada su imali loptu i sužavali ga kada bi posed bio kod rivala. Svestranost i punoća igrača, njihova sposobnost da „multitaskuju" na terenu, bili su jako važni. Svi su radili sve.
„Ne postoje napadač, vezista, defanzivac", bila je jedna od njegovih gnomskih izjava.

Presing je, ipak, bio postolje svega. Lobanovski je klasifikovao presing u tri kategorije. Puni presing je kada se pritiskaju lopta i igrači oko nje na polovini protivnika, polupresing počinje tek kada taj protivnik pređe polovinu igrališta, a tu je i lažni presing, odnosno situacija u kojoj se tim samo pretvara da stvara tenziju oko lopte. Tada samo jedan fudbal izlazi na igrača sa loptom, dok ostali miruju. Ovo može da dovede do „ritmičnog presinga", u kome ekipa delove utakmice provodi u intenzivnom presingu, a ostatak u lažnom presingu.
Presing se raširio i njegovi avatari su počeli svuda da se pojavljuju - u Estudijantesu iz La Plate Osvalda Zubeldije, u Ajaksu Rinusa Mihelsa, u Votfordu Eltona Džona (da, tog Eltona Džona) i Grejema Tejlora, u Milanu Ariga Sakija. U Nemačku, interesanto ili čak možda i malo bizarno, stigao je tek tokom devedesetih godina.
Danas smo toliko aklimatizovani na presing, toliko je on prisutan, da ga i ne primećujemo. Isti tretman i status ima i vaza sa cvećem u vašoj dnevnoj sobi pored koje prođete pedeset puta dnevno, a primetite nijednom. A on, presing, je kao atomska bomba ili zvezda smrti u fudbalskom glosaru. Ultimativno oružje.
Presing primorava akciju na terenu, umesto što dopušta da se ona dogodi prema volji rivala. Akcija, odnosno bilo koji čin na terenu sa loptom, sastoji se iz dva aspekta - odluke i egzekucije te odluke. Presing manipuliše sa oba ova aspekta i, ako je izveden pravilno, kontrolu lopte čini nemogućom.
Timovi često uslovljavaju igru protivnika, tako što ih svojim defanzivnim uređenjem mame u određeni deo terena, u kojem onda vrše presing. Ovo se zove presing zamka.
Posebno potentan vid presinga je kontrapresing, koji predstavlja pokušaj vraćanja poseda odmah nakon što je ovaj izgubljen. Gegenpressing obrće cikluse fudbalske igre. Ofanzivnu organizaciju prati defanzivna tranzicija, nakon koje ide defanzivna organizacija i onda, pogađate, ofanzivna tranzicija. Ali uz kontrapresing i promptno vraćanje lopte tim nikada ne dolazi do faze defanzivne organizacije i ofanzivne tranzicije, već se odmah vraća u napad. To je kao da se iz jeseni uvek vraćate u leto.
Lopta se na ovaj način najčešće osvoja duboko na polovini nepripremljenog rivala, zbog čega valjda Jirgen Klop i smatra da je gegenpressing najbolji plejmejker i generator šansi za gol na svetu.
Imamo četiri verzije kontrapresinga - orijentisan na prostor oko lopte, orijentisan na samu loptu, orijentisan na fudbalere koji su potencijalni primaoci dodavanja i orijentisan na same linije dodavanja.
Pep Gvardiola, recimo, najčešće koristi ovaj poslednji vid, u kome fudbaleri napadaju sam pas. Katalonac je znao da kaže da je njegova Barselona toliko loš tim bez lopte, da jednostavno mora uvek da je ima. Kontrapresing je za njega i za taj tim - trebalo bi vam mnogo vremena i mašte da se setite jednog razumnog razloga zbog kojeg ga ne biste nazvali jednim od najboljih svih vremena - bio nasušan. Otud i njegovo „jedan i tri pravilo", koje stipuliše da jedan fudbaler momentalno juri ka protivniku sa loptom, dok još trojica hitaju ka licu mesta kako bi pokrili uglove i potencijalne puteve lopte.
Pravilo pet sekundi, koje se odnosi na dužinu kreiranja pritiska, dobro je poznato, ali postoji još jedno načelo. Pravilo 15 dodavanja. Kada njegov tim povrati posed, Gvardiola zahteva da prvo kompletira 15 pasova, pa tek onda otpočne napad. Tako fudbaleri sebi obezbeđuju dovoljno vremena i mira da zauzmu svoja mesta u napadačkoj postavci, ali se pripremaju i za trenutak ponovnog gubitka lopte i, zbog optimalnog njihovog pozicioniranja, svoj kontrapresing čine daleko moćnijim i žilavijim.
Dakle, presing, u svoj svojoj slavi, je svuda. Marčelo Lipi je to lapidarno objasnio kada je rekao da „danas svi igraju presing". Isto tako danas svi - ili barem svi koji bi da budu neko - igraju sa fudbalerima univerzalnih sposobnosti, igraju tako da šire ili skupljaju svoj kolektivni poredak u zavisnosti od toga ko ima loptu, igraju sa promenama mesta igrača, igraju sa liberom-golmanom, igraju ohrabreni naukom i pripomognuti statistikom...
Zbog toga fudbal istočne i ka istoku usmerene Evrope živi i dalje. I to ne figurativno, kako bismo rekli za porodičnog ljubimca koji je preminuo, ali čiji lik živi postoji kao draga uspomena. Ne, on živi sasvim bukvalno.
Rusi su možda samo jednom prošli grupu na velikom takmičenju od početka devedesetih, Ukrajinci jako retko na velika takmičenja uopšte idu, Mađari skoro doslovce nikad i ne idu. Ali njihov fudbal je svuda oko nas. Tu je, kao tiha sablast, senka viška na terenu čiji izvor niko ne uspeva da dokuči. Njihov fudbal je baš kao duh na sopstvenoj gozbi.
E pa, u njegovo ime onda... Za zdorovьe!

Nastavak na RTS...