Izvor: Politika, 09.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako smo odlazili u svet
Davnih 60-ih smo najviše odlazili u svet a kada je Josip Broz sprovodio &'ekonomske reforme.'' Najviše nas je bilo iz Srbije jer je Srbija bila (i ostala) najsiromašnija
Kada su 7-og marta 1969. godine na peron broj 1 na železničkoj stanici u Beogradu počeli da pristižu autobusi iz svih krajeva Srbije nisam mogla da verujem koliko je roditelja ostalo na tim autobuskim stanicama uplakano kao moji roditelji. Bila sam najmlađa u grupi od 84 devojaka a one su meni ličile >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na moju sestru koja je takođe još pre mene napustila roditeljski dom u potrazi za poslom. Drugarica mi je poklonila kačket a majka od njenog starog kaputa prekrojila i sašila novi kaput. Na peronu sam zapazila jednu devojku koja je, kako sam kasnije saznala, bila najstarija a njen je tata bio krojač. Imala je šešir i lisicu oko vrata. Pitala sam se zašto ona ide u inostranstvo.
Voz jugoslovenske železnice je ubrzo krenuo da bi nas oko 20 sati vozio do nemačkog grada Minhena. Tu smo morali da čekamo 5 sati na drugi voz da nas preveze do cilja, holandskog grada Arnhema.
U kupeu ispred mene sedela je slatka devojka plave kose koja je pevala iz sveg glasa neke tužne pesme koje ja još nisam znala. Sećam se da ih je moja, sada pokojna majka svojevremeno slušala na taranzistoru jer nismo imali radija. Devojka je pevala dok su joj se suze sastajale ispod brade. Zašto plače nisam je pitala jer sam i sama u sebi jecala. Celo vreme su mi pred očima bili moji roditelji koji su za autobusom mahali na peronu autobuske stanice. Oni su mislili da ću se ja posle dve godine vratiti a ja sam u sebi samo mislila kako to oni neće doživeti.
I tako je i bilo. Moj privremeni boravak u inostranstvu se sveo na moj stalni boravak a njihovo privremeno čekanje na stalnu čežnju za svojim najmlađim detetom.
Kada sam jedne godine mojem, sada takođe pokojnom ocu pokazala diplome stečene radeći i učeći istovremeno i rekla mu koliko para imam na knjižici on me je zagrlio, stegao i upitao me: - A kako se, sine, vi jugosloveni slažete tamo ?’’ – Pa lepo, tata’’, odgovorila sam ne znajući i ne razumejući zbog čega me on to pita.
Sada ga razumem ali sam sada odrasla jer mojih roditelja u Srbiji više nema. Nema više ni moje drage učiteljice koja me je učila prvim slovima i redovno me slala u hodnik da vidim koliko je sati jer sam jedina u razredu znala da gledam na sat. Nema više ni moje najdraže tete Dese, ni tete Rade, naših dragih komšija tetka Radojke i čika Jovana, nema čika Radivoja koji je komšijama u šali znao da kaže kako ću se ja jednoga dana vratiti i moći sve da ih kupim.
Redovno sam dolazila u Srbiju i svima donosila male sitne radosti. Sada sve više osećam kako te sitne radosti jedino obraduju moje najbliže. Nekadašnje drugarice sam viđala u bankama, jedan drug iz razreda je čak jedno vreme bio Ministar za ekologiju ali izgleda da ništa nije mogao da uradi a bio je tako pametan, najbolji đak naše škole pa je za nagradu išao čak i kod Tita. Sećam se da smo se svi oko njega okupljali da nam priča kako je bilo na Belom Dvoru. Moja generacija je lepo uspela, mislila sam.
Onda su došla neka druga vremena. U tom drugom vremenu i nova generacija nešto više od deceniju kasnije rođena. Ona se bolje snašla od moje. Luksuzni automobili o kojima sam ja u inostranstvu mogla da sanjam, garderoba iz svetskih šopova u kojima ja nikada nisam bila. Šta će ta generacija ostaviti za sobom to će vreme pokazati.
Znam samo da će zamnom ostati umetnička dela stvorena u inostranstvu na '’privremenom’’ večitom radu. Ostaće i ljubav prenesena na moje najbliže prema svemu što nosi prave vrednosti a koju su na mene preneli moji preci Isakovići iako i dalje iz razočarenja ostavljamo kosti u rasejanju u našim večitim Seobama.
Duška Bekker-Isaković
[objavljeno: 09.01.2008.]
