Izvor: Politika, 19.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crtice iz Toronta
Prvi krug predsedničkih izbora. U konzulatu šest članova izborne komisije, nas četvoro spremni da glasamo, kamerman lokalne srpske TV, jedna Kineskinja, predpostavljam novinarka. Ispred mene je stariji gospodin, u izlaznom odelu, sa šubarom i kokardom na glavi. Član komisije zvaničnim glasom čita kolegi, koji sravnjuje spiskove, podatke iz gospodinove lične karte: „Ulica partizanskih boraca..." Gospodin odsečno: Jeste. Drug član ga gleda od glave do pete, pa će uz smešak Nije li >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << to malo ironično? Gospodin glasač se ne da zbuniti: „Uz malo sreće, posle ovih izbora ulica će se zvati četničkih boraca". Predaju mu papirić za glasanje, a on na putu ka stolu sa paravanom dobacuje kamermanu srpske TV: „Dođi da zumiraš za koga ću da glasam!" Za to vreme drugi iz reda za glasanje dobacuje: „Nema mog kandidata na papiriću. Kad bih mogao da dopišem Putina, odmah bi to uradio!" Samo još očekujem Paju Vujisića da dobaci „I tata bi sine". Ali, to je iz nekog drugog filma...
Dobio sam u kompaniji u kojoj radim nagradu za najboljeg inženjera u prodaji, put za dvoje u Dubai. Hvala. Poslao sam odmah mom drugaru koji tamo živi poruku o tome, uz pitanje da li treba nešto da mu donesem od sina iz Toronta. Supruga i on su za boljim poslom otišli pre par godina, a sin im je ostao ovde da završi fakultet. Ovde je običaj kad god se putuje za Srbiju, da se obaveste svi poznati, ako treba neka pošiljka da se ponese na put. Svi putnici će, kao tatarini, poneti pisma, slike, dokumenta, novac, lekove... taj običaj je ostao još iz vremena sankcija, kada je pošta otežano radila. Niko vam neće nositi belu tehniku ili lamelu za kola, da odgovorim na pitanje. Ja sam po toj navici isto pitao i mog druga, ne očekujući da mu išta treba, jer u Dubaiju navodno ima svega, pa i od ptice mleko. Dobio sam brzi odgovor da mu treba sajla za otpušavanje wc šolje, jer tamo tog artikla nema. Valjda bi od zlata, koga ima u izobilju bila suviše mekana, te ne bi mogla da odradi posao. Mislim na sajlu. Unapred se radujem razgovoru sa carinskim službenicima svih zemalja kroz koje ću prolaziti na tom putu, koji će posle letimičnog pogleda u ekran rendgena uznemireno pitati „ Šta vam je ovo??"
Moj drug iz gimnazije je pre 5 godina netragom nestao iz Toronta. Prekinuo je vezu sa svim poznanicima i ovde i u Srbiji. Ne znam zašto. Pročulo se da živi u unutrašnjosti Ontarija i da se bavi prodajom vitamina, ili zdrave hrane, ili tako nečeg egzotičnog. Pre dve nedelje je došao glas da se teško razboleo i da leži u bolnici. Otišli smo mu u posetu. Nismo ga prepoznali onako ispijenog. Nije ni on nas prepoznao, jer je tumor na mozgu već učinio svoje. Govorio je nepovezano. Jedino je iz nekog samo njemu znanog razloga smisleno pevušio „Bože pravde" ali na engleskom. Umro je nedelju dana posle naše posete. Nije ostavio nikakvu oporuku i sada njegova prijateljica, Iranka, razmišlja da li da prospe njegov pepeo u ovdašnje jezero, koje je on puno voleo, ili da po nekome pošalje njegov pepeo za Srbiju. Pošta ne prima pošiljke koje u slučaju gubitka ne može da nadoknadi. Njegov otac u Beogradu je isto bolestan i ne zna da nema više sina. Prokletstvo života na različitim stranama sveta.
Ove zimske sezone je u Torontu palo 2 metra snega. Sve je kao u onom vicu o grtalici, koji je kružio Internetom. Ja nekako očistim sneg sa prilaza kući da bi mogao da izvezem kola, ulicom prođe čuvena grtalica iz vica i ponovo zatvori prolaz. Ja ponovo očistim, ali uz mnogo veći napor, jer je sneg sada nabijen i težak i onako mokar od znoja (i to je moguće na minus dvadeset ako lopatate 2 sata) odem da se istuširam. Onda ponovo izađem napolje da bih video da je sada prošao oanj što malom grtalicom čisti trotoar za pešake i ponovo zatvorio moj prolaz ka kući. Uzimam ponovo lopatu u ruke, pa posle novih pola sata napornog vežbanja, ponovo pod tuš. Čovek bi pomislio da sam se ove sezone nabildovao kao Švarceneger, ili bar kao Bata Kameni, ali ništa od toga. Možda sam samo istanjio kožu od silnog tuširanja, ako je verovati narodnom predanju.
Vreme je za planiranje letnjeg odmora i kupovinu avionskih karata za Beograd. Zovem Dragana u subotu uveče. „Radiš li?" - Pa nisam ti ja dragstor, odgovara on. Smejem se i odmah se setim kada smo ga zvali pre par godina da ga pitamo ako možemo da ga preporučimo jednoj drugarici. „Kuda hoće da putuje?" - Za Beograd. „Može tamo da stigne samo ako zna da pliva, svi letovi su rasprodati." - Ma daj, ti si dobar, naći ćeš joj nešto. Jesam dobar, ali nisam mađioničar. Sredili smo za karte. Dolazimo krajem jula. Samo da ostanemo živi i zdravi, jer smo karte morali da platimo u celosti, a putujemo tek za četiri meseca. Valjda nam se u međuvremenu ništa neće desiti. Uvek neka briga, nema opuštanja...
U subotu uveče smo išli na koncert Zdravka Čolića. Na kartama je pisalo da se vrata otvaraju u 21. Stigli smo u 20.45, uredno, na vreme. Red je išao oko zgrade u kojoj se održava koncert, i bio je bar 300 metara dug. Bilo je plus 4 stepena, toplo za 15. mart. Bila je gomila devojaka u kratkim suknjama i sandalama bez čarapa. Urolozi će se verovatno obogatiti lečeći ih narednih meseci. Momci iz reda su dobacivali „Eno Lokica, možda će i Čola skoro"! U 22:00 smo prodali karte nekim ljudima i otišli kući. Više nismo mogli da čekamo da uđemo u toplo. Od prijatelja sam čuo da su konačno ušli u salu u 22:45, a da je koncert počeo u 23:00 i trajao sat i po. Bilo je super, kaže. Dva sata stajati na hladnoći, da bi slušali koncert od sat i po? Što bi pesnik rekao „Glavo luda".
A život u Torontu ide dalje...
Branko Bošković, Kanada
[objavljeno: 20/03/2008]
.jpg)
