Izvor: B92, 18.Jul.2013, 12:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radost (iz)lečenja i poklanjanja
Prof. dr Jelena Udovički donirala je 312 knjiga Narodnoj biblioteci i 100 Atlasa retkih bolesti u otorinolaringologiji učesnicima jednog naučnog skupa ORL.
Kakav je gospođa Udovički stručnjak pokazuje i činjenica da ju je 2001. godine Američki bibliografski institut za uspešnost u profesiji i biznisu svrstao među "najuspešnije žene sveta", naravno za oblast medicine. Te godine na tom spisku su bile Džodi Foster, Opra Vinfri, Margaret Tačer, Barbara Buš, Joko Ono, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Štefi Graf i Lajza Mineli. Tim povodom njena biografija se našla u uglednom biografskom izdanju ’’Ko je ko u svetu’’ koje predstavlja dragoceni istraživački i umreženi izvor imena žena koje su izuzetno napredovale na profesionalnom i poslovnom polju.
Proferoriva Udovički ni danas ne zna ko ju je predložio za ovo priznanje. Zna jedino da joj je pomenuti Institut poslao dopis moleći je da dostavi opširnu biografiju i da je kasnije dobila informaciju da ju je žiri izabrao u konkurenciji većeg broja predloga. Laskava titula "najuspešnije žene sveta" u oblasti medicine Instituta iz Saverne Karoline nije joj donela nikakvu materijalnu dobit, već samo DIPLOMU i PLAKETE koje danas krase zidove njene lekarske ordinacije.
- Kad napišem tekst, od recenzenta dobijem zeleno svetlo, isplatim knjige, poklonim određeni broj, ostatak ostaje meni. Tako da sam dvostruko kažnjena: prvo što sam ih pisala i trošila svoje dragoceno vreme i što sam ih platila i onemogućena da ih dalje zvaničnim putem distribuiram i prodajem na legalan način. Strašno! Država me koči. Ne znam da li tako treba da bude, ali ja sam uvek ovako prolazila. I baš zbog svega navedenog odlučila sam da 312 knjiga poklonim Gradskoj biblioteci, pa neka knjige i dalje žive i ja sa njima. Biću srećna i zadovoljna, jer će stići do onih kojima su i namenjene – kaže autorka desetak knjiga, što naučnih što beletristike,
Dva su neposredna povoda za razgovor sa novosađankom Prof. dr Jelenom Udovički: Gradskoj biblioteci je nedavno poklonika 312 knjiga a 100 primeraka svog "Atlasa retkih bolesti u otorinolaringologiji" učesnicima jednog naučnog skupa koji je organizovala Klinika za bolesti uva i nosa grla u Novom Sadu sa međunarodnim učešćem.
Razloga za razgovor sa ovom hiperaktivnom Novosađankom koja je već usitnila devetu deceniju života ima još: iako penzionerka - piše i objavljuje knjige – stručne, beletristiku, aforizme, monografije...
Afirmisani ste i poznati starijim medicinskim stručnjacima, ali zarad mlađih i manje informisanih – ko ste Vi?
- Završila sam prve dve godine na Veterinarskom fakultetu u Beogradu i posle prešla na Medicinski fakultet u Sarajevu; vratila sam se i nastavila školovanje na istoimenom fakultetu u Beogradu gde sam i diplomirala. U međuvremenu sam se udala za svog kolegu.Oboje smo obavili staž u Somboru, a obaveznu dvogodišnju opštu praksu u selu Sivac, kraj Sombora. S obzirom da je moj suprug Vojvođanin, odluka je pala da posle toga idemo u Novi Sad, mada sam ja više volela da se vratimo u Beograd. Moj suprug je otišao na hirurgiju, a ja na otorinolaringologiju, isto hirušku granu, koja je u to vreme bila predodređena isključivo za muškarce, tako sam ja postala prva žena otorinolaringolog u Vojvodini. No, istini za volju, pre mene je bila jedna koleginica u Subotici, koja je ubrzo otišla u inostranstvo, a ja ostala da samujem u struci. I pored svih nezgoda i brojnih prepreka od strane izvesnih kolega, ipak sam uspela da postanem redovni profesor na tom predmetu.
Kako ste bili prihvaćeni od strane kolega, a posebno od pacijenata?
- Od pacijenata sasvim solidno, što mi je bilo jako važno jer sam se toga i najviše bojala. Bila sam zadovoljna i u tom pogledu nisam imala bilo kakvih problema. Najveći uspeh sam doživljavala kad su Albanci tražili da im operišem decu, s obzirom na kojoj lestvici je u to vreme bila žena u njihovoj porodici i koliko je ona odlučivala.
Na kakve ste druge probleme nailazili?
- Mislim da su oni više bili lične prirode. Bila sam vrlo ambiciozna, a pri tome vredna i sistematična u radu, pa je to nekima smetalo. Tako da sam mnogo veće probleme imala sa kolegama koji nikada nisu imali koleginicu u svojim redovima, što im je sada ozbiljno zasmetalo. No, istovremeno mogu reći da je naša klinika uvek bila jedna solidna klinika, konkurencija jaka i svako se borio za svoje mesto. Stoga je bilo sasvim normalno i prirodno da je sve to tako bilo, ali gledano samo sa ove distance. Tada me je žestoko vređao i boleo njihov stav, jer sam uvek mislila da u struci i nauci ima mesta za sve nas! Čak mi se činilo, a i sada sada mislim, da je uvek bilo više mesta nego ozbiljnih „igrača.“
I zaista, kod nas su svi specijalisti znali sve da rade, ali su neki od nas imali nadogradnju iz izvesnih oblasti tzv. subspecijalizaciju, koju su bolje znali od drugih. Oni su dostojno, da ne kažem vrhunski, predstavljali našu kliniku, tako da se oni i Klinika uvek visoko kotirala i imala zavidan ugled, što se nastavilo i dalje, jer su taj posao preuzele mlađe kolege i još više i bolje ga unapredile, učvrstile i podigle na još viši nivo.
Ipak, izdvojite neku situaciju kada su vam se Vaše kolege posebno zamerile?
- To se odnosi na moju doktorsku disertaciju. Naime, kad sam položila specijalistički ispit uključila sam se u uobičajeni rad naše klinike, uz obradu bolesničkog materijala sa starijim kolegama. Sve poslove sam obavljala uredno i na vreme. Kad sam stekla uslove za prijavljivanje doktorske disertacije, naišla sam na veliki otpor u prvom redu od strane mog tadašnjeg direktora. To je za mene bio prvi ozbiljni problem, skoro nepremostiv, a podržao ga je veći broj kolega. Mislim da svi nisu bili njegovi istomišljenici, već da su hteli mene da poštede tog pritiska, danas poznatog pod imenom „mobing“, koji je bio žestok i odigavao se na očigleg svih. Kad sam videla da se tu ne mogu probiti, a ispunjavam sve uslove za prijavu i odbranu teze, obratila sam se Univerzitetu u Beogradu. Međutim, on mi je preko svojih ljudi i dalje pravio direktne i indiretkne smetnje, tako da sam na odobrenje čekala pune tri godine.
Život se održava na usta ili na venu. Trećeg načina nema.
Život je stalna meta smrti.
Bolest je most između života i smrti.
Bolji je savet od leka.
Čist nos, zdrava pluća.
Otorina je sistem šupljina.
Čovek se od rođenja bori protiv bolesti, da bi odložio smrt.
Lekar preporučuje, bolesnik odlučuje.
Zdravlje se ne kupuje u ordinaciji i apoteci, već u kući i na pijaci.
U životu je najskuplje ono što se novcem ne može kupiti: zdravlje, pammet, ugled, poštenje, čast...
Zdravlje je život, a lepota je radost.
Nema tužnijeg spoja od velikih ambicija i lošeg zdravlja.
Samoća često ubija, ali i leči.
Kad misliš da si nesrećan, poseti nekog bolesnika.
Ne žalite me dok mogu da radim.
U radu je uspeh i neuspeh, sreća i nesreća. U radu je zaborav. U radu je sve.
Mladost ima bezbroj želja, a starost samo jednu, zdravlje.
Bez grešaka u mladosti, nema mudrosti u starosti.
/Iz knjige ''OBIČNE MISLI JEDNOG LEKARA/
Teza mi je odobrena i ja sam je uspešno odbranila. Kako je i on bio član Komisije za odbranu, čini mi se da je bio ponosan na mene onog momenta, prišao je, zagrlio me i na uvo šapnuo, rekavši:“ Čestitam, danas su svi Bogovi bili na vašoj strani.“ Napominjem da je odbrani prisustvovao samo jedan kolega sa naše klinike. Zaista je bio hrabar, mada sam od njega to najmanje očekivala. Posle zakuske i podele poklona članovima komisije, svi smo se vratili svom poslu, jer se u Beogradu to smatra jednim poslom i ne prave neki ceremonijal od toga.
Kad je sve to prošlo mnogo puta sam se pitala da li je put svake žene ovakav i zašto je baš na mene morala da se primeni ona latinska poslovica u odnosu na uspeh: “Per aspera ad astra.“ No, hvala bogu što postoji i ona naša poslovica da „konac delo krasi“, pa sam zadovolja kako se na kraju sve završilo.
U penziju ste otišli septembra 1994. godine. Kako ste organizovali svoj život i šta ste onda radili?
- Pri kraju mog radnog staža u društvu su počele neke stvari da se menjaju i definišu u moju korist. Počelo je da se priča kako treba da se načini paralela izmedju broja primljenih i dilomiranih studenata, u odnosu na broj lekara koji odlaze u penziju. Kažu da je to ruski sistem, ne znam. Tako sam znala kada treba da idem u penziju. I kad je neki red u zemlji, onda je red u mojoj glavi, pa sam na vreme počela da se pripremam. Istovremeno je dozvoljena i privatna praksa; počelo je masonije otvaranje privatnih ordinacija. Sve mi je nekako išlo na ruku.
Tako smo moj suprug, ortoped, koji je već bio u penziji, kupili jedan dvosobni stan u samoj zgradi, na visokom parteru pogodnom za ordinaciju, a ja čekala poslednji dan rada sa potpuno opremljenom ordinacijom. Slučaj je hteo da 30.semptembar bude petak, poslednji radni dan u nedelji i u mesecu i moj poslednji radni ran na ORL klinici, posle punih 36 godina rada, tako sam već od ponedeljka sledeće nedelje počela da radim u svojoj ordinaciji.Tako da nisam imala nijedan dan prekida u službi.
Međutim, ponovo sam se našla na nekom početku punom neizvesnosti. Počela sam stalno da postavljam sebi pitanja da li mi je to sve trebalo, zar nisam mogla mirno da dočekam penziju i da živim kao svi ostali penzioneri. Često sam mislila kako će mi krenuti posao, da li će moji pacijenti krenuti za mnom ili će me napustiti kad moraju da plaćaju pregled i usluge. Nije to Klinika gde mi je sve poznato i nekako unapred organizovano:zna se vreme vizite, prijema i otpusta bolesnika, kontrole i drugo. Isto tako na hirurškim klinikama i dalje vlada red i disciplina u smislu hijerarhije: mlađi mora da posluša i izvrši naređenje starijeg, a kasnije da se žali, ako misli da nešto nije u redu. Kao u vojsci! Istina, ovde si svoj gazda, ali je i sva odgovornost samo na tebi, a u međuvremenu moraš da zaradiš i platiš sve dažbine, državom predviđene, koje ti ona neće praštati No, mislim ćuti i radi, pa ćeš videti kako će biti.
Uostalom, ako ne krene možeš prekinuti sa radom kad god hoćeš, a pri tome ništa nećeš izgubiti: sve što si uložila - dobićeš natrag, mada ne bih želela da mi se to dogodi, zbog onih mojih ranije navedenih ambicija. Jer, sve što počnem volim uspešno da radim i da tako završim. Valjda sam tako rođena!
I pored svega toga, što sam samu sebe tešila, moram priznati da me je to ozbiljno opterećivalo, jer su i druge ozbiljne i stručne kolege sa naše klinike, koji su po redosledu pre mene otišle u penziju i otvorile ordinacije, pa je konkurencija dosta jaka, treba se probiti a još više održati. Znači, ponovo mi predstoji borba i dokazivanje. Pa, zar mi nije bilo svega toga dovoljno za prethodnih čestrdesetak godina rada, ponovo se pitam?! Ali, povratka nema!
Iako je sve istina što sam Vam rekla, to je ipak bio jedan novi početak ali i novi izazov za moju nemirnu prirodu punu energije. No, sad mogu da kažem da bi daleko veću životnu grešku načinila da nisam krenula ovim putem, nego obrnuto. To je dokaz da se uvek treba se boriti i dokazivati. I tako do kraja života!
Posao mi je dobro išao i bila sam jako, jako zadovoljna. Često sam sebi govorilakla: “Sve što su mi ljudi uzeli, Bog mi je vratio i nadoknadio, čak i više. Nisam imala problema bilo s kim i bilo u čemu. Pošteno sam odradila i ovu vrstu posla, i to oko 15 godina, a sa onim na selu dok se zvanično nije ukinula privatna praksa, još i više.
Onda Vas je nešto naljutilo i razočaralo – šta?
- Budući da sam za sve vreme privatne prakse plaćala doprinos za socijalno osiguranje i sve ostalo, želela sam da mi se i to prizna i doda na osnovni penzijski staž, priznat od ranije. Rekli su mi da to i ne pokušavam jer se može dogoditi da mi još smanje postojeću penziju. Bila sam ne samo iznenađena već i frapirana: da za radni staž u kontinuitetu, dužem od 50 godina, umesto povećanja dobijem čak manju penziju. Zaista, pa kakva smo mi to zemlja i šta se onda ceni i nagrađuje adekvatno ako ne rad? To je bilo jedno od mojih razočaranje. Bilo mi je neshvatljivo, a još manje prihvatljivo. Intimno sam teško prešla preko toga. Osećala sam se pokradenom, da ne kažem opljačkanom i to od strane držve, koja treba da štiti privatni rad ili bar da ga jednako vrednuje.
Kada, kako i zbog čega ste počeli da pišete i tekstove mimo struke?
- Moji roditelji su nas, mene i moja tri brata, istovremeno školovali prvo u Leskovu a onda na studijama u Beogradu, u onom teškom poratnom periodu, bez ičije pomoći i bez ikakvih stipendija. Zasluga pripada prvenstveno mom dobrom, pametnom i vidovitom ocu Pejči Mitroviću. Ljudi su ga priznavali, hvalili ga. Medjutim jednom mi je rekao: „Kad bi bar neko nešto napisao o meni, to bi mi mnogo značilo,“ čini mi se da je aludirao baš na mene i ja sam to dobro zapamtila, kao neki amanet.
Međutim, udaja, rađanje, rad u predanost struci je sve to odložilo i potisnulo, ali ni slučajno nisam zaboravila. E, kad sam otišla u penziju i privatnu praksu, gde tempo rada nije ni slučajno kao rad na klinici i kad sam došla do nekog “viška“ slobodnog vremena, pružila mi se prilika da mom ocu ispunim želju. Istina postmortalno, ali sam se psihički maksimalno rasteretila i oslobodila tereta koji sam tako dugo nosila na duši.
Tako je nastala prva knjiga posvećena mojoj porodici. Recenzent je bio Laslo Blašković, mlađi, kome se tekst jako dopao i predložio sebe da „ kumuje“ naslovu, kako je sam rekao. Predložio je da se knjiga nazove „Moji životi“, sa obrazloženjem da sam svakog člana prodice tako opisala kao svoj život. Normalno da sam se složila, čak mi je sve to laskalo, jer sam u toj oblasti sasvim početnica i neuka, a koliko ja znam i nema škola za pisanje knjiga. Izgled korica sam tako koncipirala da na prvoj strani u „medaljonu“ bude jedna od mojih malobrojnih fotografija na kojoj sam prikazana sa crnom keceljom i francuskom kapom na glavi, sa oznakom rimskog broja jedan, označavajući prvi razred gimnazije. Oko mene su, negde u pozadini, pobacani svi članovi moje porodice, ali dobro vidljivi.
Moram priznati da me je objavljivanje ove knjige usrećilo, jer sam opisala jednu patrijarhalnu porodicu, poštenu, moćnu, punu energije, sa neodoljivom željom za školovanjem, šta baš u to vreme nije bila masovna pojava. Naprotiv, svi su se doškolovavali posle rata, što je našu porodicu izdvajalo od ostalih. Moja dva brata su bila u vojsci, bolje reći u ratu, jedan dve a drugi tri godine, a posle nastavili sa srednjom školom i fakultetom. Tako smo se u jednom momentu svi stekli na studijama u Beogradu.
Kakvu je sudbinu doživela ta Vaša prva knjiga?
- Vidite, pošto sam je sama finansirala, ponudila sam je u komisionu prodaju, što je knjižara u Zmaj-Jovinoj ulici vrlo rado prihvatila. Kao novu knjigu stavili su je u izlog na vidno mesto. Mojoj sreći nije bilo kraja! Svake večeri sam išla u šetnju da bih ponosno i samozadovoljno bacila pogled na tu knjigu, čak sam počela i da studiram lik ove devojčice sa naslovne strane. Često sam je pitala da li je nekada mislila da će se jednog dana naći na ovom mestu. Počela sam da razmišljam o njoj, njenom uspehu, pogledu u daljini i sve više puštala mašti na volju. Najzad, drago mi je bilo da sam ih sve okupila sve na jedno mesto i prva ostavila neke zapise o njima, što je takodje značajno za našu porodicu i potomke.
Međutim, baš zbog toga sam počela da čitam biografije poznatih ljudi koje su u to vreme objavljene, kao što je našeg velikana Mihajla Pupina, o čemu je iluzorno govoriti, a onda „Šaka soli“ naše poznate glumice Mire Stupice koju sam cenila i obožavala. Ona je divno opisala svoj raskošan i bogat život, vrlo lepo i verno. Ta me je knjiga bacila u depresiju, jer je moj život običan i linearan, a njen vrlo interesantan, pa se pitam ko će moju knjigu uopšte čitati.
No, na moju sreću, ona se vrlo brzo rasprodala, a knjige koje sam poklonila Gradskoj biblioteci rado čitane, čak su neke počele i da nestaju, jer ih ljudi nisu vraćali već zadržavali, kako mi je rekao jedna pacijent. Kasnije je štampana na specijalnom pismu za slabovide osobe i doživela priličan uspeh, jer je dosta optimistički napisana, kako su izjavili. Kasnije su tražili da se i moje sledeće knjiige na isti način prirede i budu im dostupne.
Kako se dalje odvijao Vaš život i ostale aktivnosti?
- Nastavila sam uspešno da radim svoj posao u ordinaciji, ali sam nastavila i da pišem, jer sam se vrlo dobro osećala kad radim obe stvari paralelno. Osećala sam neodoljivu potrebu za takvom vrstom pražnjenja. Ubrzo sam napisala jednu stručnu knjigu o alergiji i polipozi nosa, a zatim jedno popularno izdanje na istu temu, da bih spontano prešla na belestristiku. Prvo sam izdala knjigu sentencija pod nazivom: Obične misli jednog lekara, Čuvarku uspomena, Zavirite u tuđ dnevnik, Misli iz dve ruke, Putopisne priče, Šapat uma - ukupno desetak knjiga.
Ne treba posebno da ističem da sam sve knjige sama finansiralala. Stanje u državi se iz dana u dan menjalo, vlade se smenjivale, a paraleno s tim i sudbina mojih, ali ne i samo mojih knjiga. Situacija je postajala sve lošija. Knjige više nisu primane u komisionu prodaju, uveden je PDV, povećana marža prodavaca i sve se više otežavala zvanična prodaja. Sve je praktično stalo!
I, šta Vam je valjalo činiti, šta su činili drugi?
- Čim bi koja knjiga izašla iz štampe, izdavač mi donese celo izdanje uredno zapakovano, ostavi u ordinaciji. Ja mu isplatim u gotovom novcu, zahvalimo se jedni drugima i rastanemo. On više nema bilo kakvu obavezu prema meni i knjizi. Onda ja odmah odnesem po jedan primerak mojim kolegama na ORL klinici, onima koje poznajem jer ima i mladih koje ne poznajem, ali zato ostavim koji primerak našoj biblioteci pri Klinici.
Podrazumeva se da uvek po nekoliko poklonim Gradskoj biblioteci, čiji sam dugogodišnji član i rado viđeni gost. Čak sam jedne godine priredila književno veče i od njih uredno dobijala zahvalnice, koje su krasile zidove moje ordinacije. Ali nešto što sam od njih doživela zaslužuje posebnu pažnju.
Naime, nisam ni znala da oni vode evidenciju najčitanijih pisaca svakog meseca. U obzir dolaze prvih deset autora. Načujem da sam jednog meseca bila i ja na tom spisku. Sa velikom nevericom odem do Biblioteke da to proverim. Pošto su mi to potvrdili, zamolim ih da mi daju u pismenoj form mojoj deci. Međutim, oni mi dadoše odštampan Informator. I zaista, prvi na rang listi bio je Orhan Pamuk, ja na petom, a Basara na desetom mestu. Jako sam bila srećna i rekla sebi da mi je time plaćen sav moj trud i “refundiran“ sav uloženi novac. Za mene je to bio jako visok plasman, koji mi je dao snage da i dalje zapisujem.
Ali, još nam niste rekli šta ste uradili sa svim tim silnim izdanjima i knjigama?
- Kad napišem tekst, od recenzenta dobijem zeleno svetlo, isplatim knjige, poklonim određeni broj, ostatak ostaje meni. Tako da sam dvostruko kažnjena: prvo što sam ih pisala i trošila svoje dragoceno vreme i što sam ih platila i onemogćena da ih dalje zvaničnim putem distribuiram i prodajem na legalan način. Strašno! Država me koči. Ne znam da li tako treba da bude, ali ja sam uvek ovako prolazila. I baš zbog svega navedenog odlučila sam da 312 knjiga poklonim Gradskoj biblioteci, pa neka knjige i dalje žive i ja sa njima. Biću srećna i zadovoljna, jer će stići do onih kojima su i namenjene.
A šta je bilo sa Atlasom - to je bar retka, a stručna knjiga?
- Nažalost i on je doživeo sličnu, da ne kažem istu sudbinu! Za mene je ta priča još čudnija kad se zna da je prvi takve vrste u Srbiji i šire. Pretražujući materijal po Internetu, da bi našla jedan obrazac za izradu i realizaciju moje zamisli, bila sam iznenađena saznanjem da ovakvih nema, a u većem broju postoje Atlasi koji se odnose na operativnu tehniku u našoj oblasti. Pošto je ovaj Atlas u osnovi kliničko-dijagnostički, tako potreban za svakodnevo otkrivanje retkih bolesti u otorinolaringologiji, nadala sam se da će imati dobru prođu.
Naime, dok sam radila na ORL klinici i vodila Rinofaringološko odeljenje, bila sam u prilici da vidim puno bolesnika iz ove oblasti i među njima sretnem neke vrlo neobične bolesti, koje su nam pričinjavale velike dijagnostičke poteškoće, u čemu nam je pomagao veliki broj lekara raznih specijalnosti. Neke od njih sam morala više puta da konsultujem, jer su se dvoumili u diferencijalnoj dijagnizi: liči na neku bolest, a nalazi je ne potvrđuju, što nas je često vraćalo na sam početak, a bolesnik ostajao bez prave terapije. Proučavajući problematiku retkih bolesti u otorinolaringologiji, zaključila sam da im je klinička slika u največem broju slučajeva nekarakterisična, a početak nejasan. Etiologija bolesti je najčešće nepoznata. Do dijagnoze se veoma dugo luta , a samim tim i do počeka lečenja. Stoga bolest često dobija nezaustavljiv tok i fataln ishod, pa ova problematika zaslužuje punu našu pažnju, pogotovo što literatura o retkim bolestima veoma oskudna u našim klasičnim udžbenicima.
Sve bolesnike sam uglavnom sama hirurški rešavala uz asistenciju kolega sa klinike, a nekada i maksilofajalnog hirurga. Svaki odstranjeni preparat je bio patohistološki verifikovan, pošto je prethodno fotografisan. Bolesnik je praćen bar šest meseci posle operacije, kako je to predviđeno medicinskim kodeksom, češće duže, a nekada do kraja života.
To je bio veliki i mukotrpan posao, koji angažuje celog čoveka. Kad sam nakupila popriličan broj ovakvih slučajeva l993. sam objavila knjigu retkih bolesti u otorinolaringologiji koju sam takođe sama finansirala i onda poklonila sto komada opet za vreme održavanja jednog stručnog sastanka otorinolaringologa. Ne znam šta se to događa sa ljudima, kao da je zavladala neka apatija, kao da je nestala nekadašnja želja za posedovanjem sopstvenih primeraka i formiranjem porodičnih biblioteka; kao da je knjiga postala luksuz, a ne potreba. Zaista, ne znam šta se to događa. Dozvoljavam da me je vreme možda pregazilo! Ali sam sigurna da nikakva mašina nikada neće prevazići čoveka i njegov um, jer u njegovom mozgu ima mnogo neskorišćenih rezervi i na tome treba više raditi u budućnosti.
Međutim, kako moj biološki sat neumitno otkucava svoje sate i minute u meni je sve više i više jačala želja za izradom jednog atlasa, da ovekovečim moje životno delo i da za sobom ostavim nešto u pisanoj formi, kako bi neko mogao da iskoristi moje dugogodišnje iskustvo za svakodnevnu praksu u otkrivanju ovih retkih bolesti, s obzirom da sam sačuvala ceo bolesnički materijal i svu fotodokumentaciju u boji. Međutim, nisam znala kome da se obratim i kako to da realizujem, jer ovako nikako nisam mogla da sagledam svoje materijalno pokriće.
Da bilo je teškoća, ali Atlas je ipak izdat – kako?
- Jednog dana, padne mi na pamet da se obratim direktno pokrajinskom ministru za zdravlje dr Atili Čengeriju, i to bez ičije preporuke i protežiranja. Sekretarica mi zakaže određeni dan i termin. Krenem ja na sastanak, ponesem onu ranije objavljanu knjigu o retkim bolestima , sednemo jedno naspram drugog, izvadim knjigu iz tašne, stavim je na sto i kažem: ja bih želela da sadržaj ove knjige pretočim u atlas, pošto imam sačuvanu svu dokumentacibju. S obzirom da je i sam hirurg, shvatio je značaj svega toga, i odmah , bez razmiljanja rekao da je sve to divno ali da oni nemaju novac, već da mi mogu pomoći oko štampanja, što je meni bilo i najvažnije, jer bi i onako sav taj novac išao jedino u te svrhe.
Odmah je pozvao šefovicu njihove štamparije, gospođu Nusretu Bakić, predstavio me i preporučio. S njom je bilo savršeno sarađivati, sve do kraja. Odahnula sam i i veoma srećna i zadovoljna napustila zgradu Izvršnog veća ne verujući da sam tako veliki posao završila za za tako kratko vreme.
Atlas je štampan na 145 strana na divnom belom, glatkom papiru, dokumentovan sa oko 260 fotografija, pretežno u boji. Ja sam finansirala skeniranje materijala, tvrde korice i elektronsku obradu celokupnog materijala i pripremu za štampu koja nije ni slučajno jeftina.
U međuvremu sam obezbedila tri recenzenta, tri emintna stručnjaka, svako je pokrio svoju oblast. Profesor dr Radivoje Topolac, otorinolarinloški deo, prof dr Vladislav Nikolić, gastroenterolopku oblast, jer na nam je područje jednjaka zajednička patologija gde se naše dve struke preklapaju u dijagnostici i terapji i nezaobilaznog patohistologa prof. dr Branku Hadžić, čiji je pokojni suprug, iste profesije i ranga, koji je prvobitno i dijagnositicao sve ove retke bolesti.
Kakvu je dalje sudbinu doživeo taj Atlas?
- Dosta lošu! Jednom je načinjena promocija i skromna medijska najava, što sam sve sama organizovala, mada je to trebalo neko zvanično da uzme na sebe, dobro i više puta izreklamira, kao što rade sa raznoraznim stvarima s kojima nam bukvalno bombarduju i ubijaju umozak. A ovaj Atlas koji je visoko procenjen i ocenjen od najeminentijih stručnjaka nije to zaslužio iako sam ga ponudila izvesnim medijima. Napominjem da su neke relevantne ličnosti iz sveta zdravstva i upoznate sa njegovim izlaskom, ali su se i one oglušile. Sve je ostalo mrtvo slovo na papiru. Kod nas je izgleda pravilo: plati pa reklamiraj šta hoćeš i koliko god hoćeš, iako su dugačke, dosadne, čak ubitačne. To nema veze ali su za pojednice vrlo korisne. Lično nisam bila spremna još da dajem i na reklame. Mislim da bi osiromašila, koliko su skupe, a moja profesorska penzija vrlo skromna.
Ja ne mogu da shvatim kako je to moguće da mediji daju prednost svemu i svačemu, a najmanje onome što je tako važno za život i zdravlje cele nacije?! To mi nikada neće biti jasno, a još manje objašnjivo i prihvatljivo, jer se moja savest buni i ignoriše takav stav društva. Ali, što kaže naš narod: „Pas laje, vetar nosi, a život ide dalje“, mada se duboko ne slažem ni s tom poslovicom, iako je istinita, jer se održala vekovima. No, i to vreme treba da menja. Pimenjeno na mene izgleda ovako: da neko izradi takav Atlas, uloži celog sebe i ne bude to delo zapaženo i prihvaćeno. Zaista, neverovatno! Jer za njegovu izradu potrebno je da znaš struku i da budeš pismen, a to se stiče godinama i zaslužuje makar minimalnu pažnju, da ne kažem i nešto više od toga. Ovakav stav je destimulativan za sve ljude, posebno lekare, kojima ovo treba da bude inspiracija da izrade nešto još lepše, bolje i kvalitetnije iz svoje oblasti, jer dobra fotografija je jača i rečitija od svake reči.
Kasnije sam se obratila jednoj specijalozovanoj kući u Beogradu za prodaju medicinskih knjiga. Oni su mi prvo tražili primerak da vide kako izgleda i prihvatili prodaju. Međutim, kad su sve sabrali i oduzeli i svako odbio svoju maržu i uračunao svoju uslugu, ispostavilo se da bih ja mogla da dobijem nešto više od hiljadu dinara po komadu, mada je izdavač izračunao da je realna cena 5.500 dinara. Ponovo se pitam: da li je moguće da se svi ugrade u cenu, a da glavni akter dobije zanemarrljivu, da ne kažem uvredljivu svotu.
Kad sam saznala za ovako nisku cenu, bukvalno sam pala u depresiju, jer nijednog saradnika ne bih mogla da platim i da nagradim one koji su radili gratis, a bilo ih je dosta!
Bila sam uvređena, povređena, žalosna, potcenjena, ponižena i oštećena na neki način i to od strane države i njenih raznoraznih propisa. Da li znaju da mi imamo lekare odlične praktičare, ali sa pisanje treba biti i pismen, da bi se tako nešto realizovalo. Kad se samo setim: prvo treba sačekati da takav slučaj naiđe, da posumnjate u neku retku bolest, dokazati je, operisati, fotografisati odstranjeni materijal, patohistološki potvrditi, pratiti bar šest meseci da se eventualno ne pojavi recidiv, kada se reoperiše, pa tek onda se slučaj može objaviti. To sam radila celog mog radnog veka. Pa, kako to da mi odgovorni ljudi nisu pomogili da se knjiga reklamira i stigne do onoga kome je i namenjena. Zašto bar neko nije otkupio po određeni primetrak jer knjiga svojom tematikom zalazi u više značajnih medicinskih oblasti.
Ja ću ovaj moj „poraz“ preživeti i već sam ga preživela iako imam još veći broj primeraka neprodatih. Ja sam sve ovo stojički podnela i materijalno i moralno, ako je u pitanju samo moja greška, ako ne onda neka još neko razmišlja o ovome, jer nisam ja usamljen slučajna ovu temu.
