Izvor: Dzungla.org, 03.Jun.2011, 13:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
San
U poslednje vreme se svašta izdešavalo u Suburbijani. Da sam uzeo da pišem o bilo kojoj temi iz poslednje dve nedelje, reči bi same tekle. Ipak, rešio sam da vam ispričam jedan svoj san, koji je verovatno usledio zbog svih tih silnih dešavanja. Ne brinite, i ovde će reči sam teći...
Sanjam ja, tako, da sam dospeo na neku veliku železničku stanicu. Rano jutro, maglovito. Žurim na neki voz, a ni ja sam ne znam gde idem. Vidim jednu veliku i pohabanu kompoziciju vagona, ispred >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << koje stoji kondukter. Prilazim i pitam ga gde ide taj voz, a on mi odgovara da ide u Neizvesnost. Odlučih u trenutku da i ja krenem tamo.
- Ne brini ništa, sinko. Ovom kompozicijom upravljaju Sedokosi i Sedobradi. U sigurnim si rukama. I garantujemo ti brzo putovanje u Neizvesnost, brzinom od, čak, 60 km/h. - reče mi onaj kondukter. Iz lokomotive se promoli najpre Sedokosi, a odmah za njim i Sedobradi. Prođe me neka jeza. Uđoh u prvi vagon i tamo me dočeka neki vodič. Kaže da će me voditi kroz ovo putovanje. Utom se oglasi lokomotiva i mi krenusmo.
- Za mnom. Da vidim u koji vagon da te smestim. - gotovo zapovednički mi naredi vodič.
Uđosmo u prvi vagon, a tamo tri grupice 'putnika'. Jedan u doktorskom mantilu, a oko njega gomila ljudi, i svi mu guraju pare u džepove. On se, kao, brani, ali samo klima glavom i smeška se. Ista priča kod druge grupe, samo što je tamo 'žrtva' neki čikica, u nekom starom odelu, sa školskim dnevnikom pod pazuhom. Pogađate, naravno, da je slično bilo i sa trećom grupom. Jedina razlika je bila što su tamo bile dve 'žrtve', neki čovek u policijskom odelu i starija gospođa u sudijskoj odori, kao u američkim filmovima. Pitao sam se, odakle ovim ljudima ovoliki novac? I, što ga rasipaju ovako?
- Kupuju zdravlje, znanje i pravdu. To se OVDE kupuje. - odgovori mi vodič, kao da mi čita misli.
Stigosmo do drugog vagona. Na moje veliko iznenađenje, tamo smo zatekli dve velike ruševine. Ispred njih sede dva čoveka. Jedan progovori:
- Ovde su bile škola i bolnica. Ja sam bio direktor škole, a ono je bivši direktor bolnice. Srušile su se od starosti, A Sedokosi i Sedobradi nisu dali da ih renoviramo, a ne daju sada ni da ih obnovimo... -
Ma, kakvi Sedokosi i Seobradi?! Pa, oni su samo mašinovođe...
Vožnja je potpuno neudobna. Činilo mi se da ćemo svakog časa iskočiti iz šina. Bacio sam pogled kroz prozor, i video da prolazimo pored neke stanice. Na njoj je pisalo velikim brojevima 2012, i tu nismo stali. Vodič mi pogledom pokaza da nastavimo dalje. I tako, stigosmo do trećeg vagona.
Kad tamo, najveća gužva. Ogromna grupa ljudi, sa nekim natpisima u rukama, i vrlo bučna.
- Neradnici. traže da vide Sedokosog i Sedobradog. Štrajkuju, jer su im plate previsoke. - obavesti me vodič. Nisam mogao da verujem svojim ušima, a ni očima. Kakvi pošteni ljudi! Ali, opet mi nije bilo jasno što traže onu dvojicu. Pa, oni su samo mašinovođe...
U četvrtom vagonu, takođe gužva, ali manja. Ima, nekih, 250 ljudi, i oni su jako glasni. Mašu nekim papirima, nasrću jedni na druge, optužuju se međusobno.
- E, ovo su radnici. Imaju male plate, ali su zadovoljni, i nemaju potrebe da traže Sedokosog i Sedobradog. Oni rade u interesu svih nas OVDE. - objasni mi moj vodič.
Meni i dalje nije bilo jasno zašto toliki ljudi zavise od dvojice mašinovođa...
U petom vagonu su bila Obećanja. E, tu sam se jedva probio. Za jedan rukav me vuklo Zaposlenje, a za drugi Tranzicija. Negde uspeo da vidim i Bolji Standard, ali se on stidljivo povukao i propustio me da prođem. Vodič mi reče da požurim dok nisu stigle Akcije. Ja ga poslušah i produžismo do šestog vagona. Tamo je bilo mračno, hladno i prazno. Vodič mi kaza da bi tu trebalo da budu Ispunjena Obećanja, ali da Sedokosi i Sedobradi voze non-stop, pa nemaju vremena da napune ovaj vagon.
Stigosmo, tako, i do poslednjeg, sedmog, vagona. Tamo je bila opšta graja, sve puno mladosti. Neki mladići i devojke sa reketima u rukama, loptama koje su prebacivali preko neke mreže, pa čak i neki koji su lopte prebacivali kroz neke obruče. Meni se tu najviše dopalo, na zaprepašćenje mog vodiča.
- Pa, to su CIRKUZANTI, šta ćeš s njima? Oni, OVDE, nikad nisu ništa dobili, a igraju neke igrice za koje niko živ nije čuo. Čak ih nazivaju sportom. -
Taman kad sam hteo da mu odgovorim, shvatio sam da naglo ubrzavamo. Videh kroz prozor da nam stanice promiču jedna za drugom, ređaju se 2013, 2014...2028... Shvatio sam da mi sve brže jurimo u Neizvesnost, i tako sam se pokajao što sam se popeo u ove vagone. Nisam znao šta da radim, dok se vodič grohotom smejao. Odnekud su se pojavili i Sedokosi i Sedobradi. I oni su se glasno smejali. Sva trojica su polako nestajala. Gotovo je, Neizvesnost je tu...
Odjednom sam se trgao. Nisam ni shvatio da sam se probudio, a pogledom sam tražio Sedokosog i Sedobradog. Da li sam, stvarno, stigao u Neizvesnost? Da li i ja zavisim od njih dvojice? Pa, zašto bih? Oni su samo mašinovođe...
Ivan Cikić
