Izvor: 011vodič.com, 01.Jun.2020, 23:17
Трампов напад на неосвојиву тврђаву
Јуче је кинески парламент потврдио раније усвојени Нацрт Закона о националној безбедности у којем се власти у Пекингу посебно реферирају на Хонгконг. Приједлог закона је раније одобрио Национални народни конгрес у Пекингу и формално мора проћи потврду руководства земље, >> Pročitaj celu vest na sajtu 011vodič.com << односно Централног комитета, Владе и предсједника, не нужно тим редослиједом. Сједници парламента су присуствовали предсједник Си Ђинпинг и премијер Ли Кећијанг. Појединости новог закона, који би требало да ступи на снагу до августа, предвиђају оштрије казне за ствари попут вријеђања кинеских националних симбола, покушаја сепаратизма и коришћења насиља како би се застрашили људи ради даљег остваривања политичких циљева, што је проширена дефиниција за тероризам.
Овим чином је предсједник Си Ђинпинг, као први човјек азијске силе, коначно прекинуо праксу недјеловања у Хонгконгу, која је трајала од 2014. године и током које су централне власти остављале проблем аутономној регионалној управи да се носе с њим. Међутим, Кери Лам, актуелна челница аутономне управе Хонгконга, која је у канцеларији од 2017. године, очито се не може носити с проблемом прозападних побуњеничких група, које под изговором „борбе за слободу и демократију“ парализују град од 2014. Након раздобља релативног мира, побуна ових реакционарних појединаца и група је изнова ескалирала прошле године, када је локална управа усвојила Закон о изручењу осумњичених за тешка кривична дјела „континенталној Кини“, како би хладнокрвног убицу своје трудне дјевојке испоручила Тајвану, који је за Хонгконг дио Кине.
Наиме, владе Хонгконга и Тајвана немају споразум о изручењу, јер кинеска аутономна покрајина не признаје независност Тајвана и тако је убица требао бити изручен „заобилазним путем“, кроз Закон о изручењу Кини. Међутим, то је био окидач за масовне протесте, који су на крају довели по повлачења закона, јер је злочинац сам пристао ићи на Тајван, али су прозападне побуњеничке групе наставиле девастирати град и стварати услове за даљу дестабилизацију Кине.
Пекинг је сада одлучио пресјећи чвор и према новом Закону о националној безбедности ће безбедносне снаге такозване континенталне Кине, заједно са својим колегама у Хонгконгу, угушити дестабилизујући процес иза којег стоји Вашингтон. Хоће ли у томе успјети? Наравно да хоће, а све пријетње које долазе из Сједињених Држава су за кинеске власти очекиване и Кина је спремна одговорити на све провокације.
ГЛАСНЕ ОПТУЖБЕ
Још у току усвајања нацрта новог Закона о националној безбедности у Хонгконгу, Трамп је запријетио да ће у случају његове потврде од стране Пекинга предузети акције против Кине. Блумберг наводи како се америчка администрација припрема за увођење санкција за одређене кинеске званичнике и компаније, али је то тако магловита пријетња да није вриједна спомена и биће само једна у низу већ уведених.
„Вашингтон се припрема дати снажан одговор Кини због ситуације која се развила у Хонгконгу. Мислим да ће вам се ово свидјети, али о томе сада нећу говорити. Најавићу то за неколико дана“, рекао је Доналд Трамп на питање новинара хоће ли његова администрација увести санкције против Кине. Трампов државни секретар, Мајк Помпео, додао је „како се Хонгконг више не може сматрати аутономним од континенталне Кине, иако се Вашингтон надао да ће тај град употријебити за промјену система у Пекингу, али није успио“.
Демонстранти у Хонгконгу са америчком заставом и жутим кишобранима, 14. јул 2019.„Данас сам Конгресу потврдио да Хонгконг нема гаранције да Сједињене Државе према њему могу поступати на исти начин као прије него што га је Велика Британија вратила Кини 1997. године“, рекао је Помпео у изјави у сриједу, позивајући се на амерички закон из 1992. којим се процјењује и потврђује аутономија града, на основу чега му се гарантује посебан статус у трговинским и другим односима са Сједињеним Државама.
Помпео је рекао „како није задовољан одлуком коју мора донијети, али да здраво вођење политике захтјева признавање реалности“, након чега је де факто признао да су Сједињене Државе користиле Хонгконг за дестабилизацију азијског дива и рушење уставно-правног поретка Народне Републике Кине.
ПРИПРЕМЕ ЗА „НАЈГОРИ СЦЕНАРИО“
У контексту ескалације сукоба између Сједињених Држава и Кине, предсједник Си Ђинпинг је наредио војсци да се спреми за „најгори сценарио“, пише руски портал Независна газета. Током заседања кинеског парламента се традиционално одржава састанак лидера државе с војним врхом и он се овог пута одржао у тренутку заоштравања односа са Сједињеним Државама. Говорећи с представницима војног врха, Си Ђинпинг је похвалио армију за помоћ у борби против коронавирусне пандемије и нагласио да из тога треба извући поуку и спровести реформу оружаних снага. Многи експерти се питају шта је Си Ђинпинг мислио када је то рекао, али је контекст више него јасан.
Политички односи с Америком се погоршавају. Предсједник Трамп је запријетио да у наредна два дана могу бити најављене нове мјере против Кине због ситуације с Хонгконгом. Медији пишу да могу бити уведене санкције, како против саме Кине, тако и против Хонгконга који има статус посебне аутономне регије, али се он сада укида када је у питању национална безбедност. Осим тога, раније је у Представнички дом америчког Конгреса поднио закон којим се признаје независност Тибета. Подсјетимо да је ово уобичајена америчка пракса као када је прошле године у новембру Вашингтон усвојио закон којим подражава „независност Хонгконга“, а мјесец дана касније закон којим САД подржавају ујгурске сепаратисте и исламистичке терористе у западној кинеској покрајини Синкјанг.
Дакле, закон о могућем признању независности Тибета је за Кину неугодан у смислу провокације и мораће на њега да одговори, али ако узмемо у обзир да ЦИА и све америчке администрације подржавају тибетанске сепаратисте, док је 1959. Далај Лама прогласио оружани устанак против Кине, који је уз помоћ ЦИА-е до почетка ’70-их година с десетинама хиљада бораца-монаха водио из сјеверне Индије. Дакле, Кина добро зна с ким има посла и сада је, не због Тибета, који је одавно миран, послала носач авиона у Јужно кинеско море. Представник министарства одбране Кине је као главну претњу за државу назвао сплетке сепаратиста са Тајвана. Он је мислио на Демократску напредну странку председника Тајвана који се залаже за одвајање острва од Кине.
Далај Лама врши смотру ”ненасилних монаха”Уз споменуту ситуацију у Хонгконгу, ствари се у овом подручју се све више компликују. Кина је морала повећати војну потрошњу 2020. године за 6,6 посто и она је службено око 178 милијарди долара, али је према паритету куповне моћи пуно већа. Судећи по саопштењима из америчких извора, команда кинеске војске је одлучила показати Тајвану и његовим спонзорима у Вашингтону, што је уједно порука побуњеницима у Хонгконгу, да је Кина спремна примијенити и силу, ако буде потребно. Како пише Њујорк пост, према обалама Тајвана и Јужног кинеског мора биће послата два носача авиона с пратећим бродовима.
Савет за спољне односе Сједињених Држава припремио је извјештај у којем се анализирају ризици од америчко-кинеског сукоба и не искључује ову могућност, јер се актуелним споровима требају додати и „несугласице у трговини“, односно трговински рат Трампа против Кине, те оптужбе због коронавирусне пандемије, али се не спомиње да је опет Вашингтон био тај који је први покренуо причу о „кинеском вирусу“ и запријетио да ће због тога штету од епидемије Кини наплатити на судовима.
Овдје медији погрешно извјештавају да је ситуација у Хонгконгу ескалирала прошле године због закона о изручењу „континенталној Кини“, заправо Тајавну. Тако медији тврде да је увођењем закона „дошло до протеста у кинеском граду, а демонстранти кажу да централна влада додатно посеже за посебним статусом Хонгконга према аранжману „једна земља, два система“. Наиме, бивша британска колонија враћена је под кинески суверенитет 1997. године споразумом да ће задржати „већи дио“ своје законодавне и извршне аутономије.
КОРИЈЕНИ СУКОБA
Нови Закон о националној безбедности Хонгконга не укида његову аутономију, како урлају Трамп и Помпео, али јасно даје до знања да Пекинг неће толерисати дестабилизацију Кине из ове аутономне регије или било које друге, нити ће допустити одвајање Тајвана, гдје ће, ако буде требало, употријебити силу. Протести у Хонгконгу су поновно избили у марту 2019. због Закона о изручењу који је увела градска влада, а који би омогућио да се сумњиви криминалци предају правосуђу Пекинга, или у конкретном случају Тајвана. Од тада је прерастао у шири антивладин покрет који је у западним медијима нашироко описан као „демократски“.
Међутим, ова група, коју је тада предводио Џошуа Вонг, хаос на улицама Хонгконга спроводи још од 2014. године, када је Вонг био млади студент и „нада слободе и демократије за становнике Хонгконга“, како га је прије шест година описао часопис Тајм. У међувремену је објављено безброј доказа о сарадњи побуњеничког покрета с америчким конзулатом у Хонгконгу и како су покрет „Окупирајмо центар“ подржавали и финансирали ЦИА, УСАИД, НЕД, Бијела кућа и Конгрес кроз посебне законе о подршци „цивилном друштву“, „демократији“ и под другим изговорима који се користе за финансирање такозваних обојених револуција.
Како влада аутономне кинеске регије није успјела сузбити ове дестабилизујуће активности, сада је ствар у руке узео Пекинг. Пекинг је оптужио стране државе које су изразиле подршку протестима због мијешања у његове унутрашње ствари и распиривања насиља од стране радикалних активиста. Истовремено су и радикални елементи хонгконшког протестног покрета укључени у дјела која падају под опис „субверзивних активности“, када су током вишемјесечних антивладиних протеста неки од њих уклонили кинеске заставе, позивали стране силе да пошаљу трупе у Хонгконг и водили кампању вандализма против компанија за које сматрају да су одане Пекингу.
Увођењем закона, поновно је ескалирао протест у граду. Демонстранти кажу да централна влада додатно посеже за посебним статусом Хонгконга „једна земља, два система“, али овај пут то неће проћи. Бивша британска колонија, враћена под кинески суверенитет 1997. године, задржаће аутономију, али се активности побуњеничких група неће толерисати, свидјело се то Трампу или не.
НАСТАВАК „ОБАМИНЕ ДОКТРИНЕ“
Овдје посебно треба нагласити да се у политици према Кини Доналд Трамп ни по чему не разликује од бивше државне секретарке Хилари Клинтони бившег предсједника Барака Обаме. Штавише, он је још јаче кренуо на Кину и повећао нападе у оквиру стратегије познате као „Обамина доктрина“, коју је 2011. најавила Хилари Клинтон. Оно што многи не могу или не желе разумјети је чињеница да Доналд Трамп, баш као сви предсједници од краја 19. века, спроводи вјечни концепт америчког царства, а приче како се он бори против дубоке државе, како је предани борац против елите и слично томе, обичне су бајке за малу дјецу коју успјешно пласирају амерички медији. Ако изузмемо Русију, према којој САД воде исту политику као и за вријеме Обаме, Иран, Ирак, Венецуелу и Кубу да и не спомињемо, то се сада најбоље види управо у Хонгконгу.
Побуна је тамо почела 2014. године с покретом „Окупирајмо центар“ у којем је био и актуелни неформални вођа протеста Џошуа Вонг. Многе вође из 2014. су данас дисиденти у Сједињеним Државама, одакле управљају дестабилизацијом кинеске аутономне регије и стварају услове за обојену револуцију и, како признаје Помпео, „промјену режима у Пекингу“. Рат против Кине је заправо најавила Хилари Клинтон 2011. године, када је за часопис Форин полиси објавила чланак „Амерички пацифички век“, што је касније постала стратегија позната као „Обамина доктрина“.
Државна секретарка САД Хилари Клинтон се рукује са председником Кине Хуом Ђинтаоом у присуству председника САД Барака Обаме, Лондон, 01. април 2009. (Фото: Saul Loeb/AFP/Getty Images)Дакле, Трамп се од Хилари Клинтони и Барака Обаме разликује само у тактици, али су стратегија и циљеви исти – Кину треба бацити на кољена. Обама је Кину хтио задржати војним путем и почео је јачати снаге у водама у близини Кине. У почетној фази реализације овог плана, САД су кренуле с постављањем такозваног „противракетног штита“ око Кине, правдајући то „предострожношћу од могућег кинеског нуклеарног напада“. Крајем 2011. Обама је, поучен промашајима у Ираку и Авганистану, најавио нову одбрамбену стратегију. Приликом путовања у Аустралију је представио своју доктрину, коју ће касније колоквијално назвати „Обамина доктрина“.
„С највећим бројем распоређених нуклеарних бојевих глава и с више од половине свјетског становништва, Азија ће у 21. веку остати запамћена или по великим ратним сукобима или по најбољој сарадњи међу народима. Као предсједник Сједињених Држава сам се одлучио за сљедећу стратегију. САД ће играти важну улогу у којој ће настојати дугорочно одржавати стабилност у тој регији. Дао сам задатак свим нашим експертима који раде на националној безбедности да појачају нашу присутност у тој регији. Азија и Пацифик су нам апсолутни приоритет. Овдје, у Аустралији, радићемо на сарадњи по питању поморске безбедности и одбране заједничких интереса у Јужном кинеском мору“, рекао је Обама у објави рата Кини.
До данас, Кина успјешно отклања војну пријетњу и додатно модернизује своје оружане снаге, те је Трамп правилно закључио да се не може надметати с Кином на бојном пољу у кинеским водама, већ се одлучио за трговински рат и унутрашњу дестабилизацију Кине, други пут посредством Хонгконга.
Америчке оптужбе против хонгконшких власти, које су у својој суштини санкције, нису поштовање владавине права. Из докумената америчких законодаваца произлази да би Хонгконг, будући да је Кина испунила све своје обавезе преузете када је поновно стекла контролу над бившом британском колонијом, требало да буде одвојен од континенталне Кине. Грубо говорећи, САД отворено подстичу сепаратизам Хонгконга, јер добро знају да ће Пекинг то спријечити свим средствима, чак и употребом војне силе. То можда и јесте жеља америчких власти, стога Пекинг не смије насјести на ову провокацију, али не смије ни дозволити даље дивљање у аутономној регији и било какве покушаје службеног одвајања Тајвана, а истовремено мора пазити шта се догађа у Синкјангу и Тибету.
Након свега, зар је тако тешко схватити да је Доналд Трамп друго лице исте медаље америчког царства? Досљедно и са још већим жаром спроводи стратегију коју су формално представили Барак Обама и Хилари Клинтон. Ако то није довољно, шта је још потребно да неки прогледају и признају реалност? Војна агресија на Иран или Венецуелу? То би Трамп радо учинио, али би то био „нови Вијетнам“, а у условима економског и финансијског колапса у којем се налазе САД, то је чак и за америчку војну машинерију немогућа мисија.
ВЕЛИКИ ТЕСТ
Си Ђинпинг жели бити много више од предсједника Кине. То би већ могло бити потцјењивање, обзиром на то да је вођа најнасељеније земље на свијету, исте оне која би ускоро требало да надмаши Сједињене Државе као прва свјетска економија, што ће Сију омогућити да постане „најмоћнији човјек на свијету“.
На посљедњој листи Форбса 100 најутицајнијих личности на планети у 2018. години, кинески лидер заузима прву позицију, испред Владимира Путина, Доналда Трампа и Ангеле Меркел. У протекле двије године Сијева се моћ додатно повећавала. Унутар Кине његово размишљање „о социјализму с кинеским карактеристикама за ново доба“ ушло је у Устав, а ту су част прије њега имали само Мао и Денг Сјаопинг.
Председник НР Кине Си Ђинпинг (Фото: Johannes Eisele/AFP/Getty Images)Изван Кине, приповијест о кинеском сну полако замагљује историјски амерички сан, док је колосални пројекат Нови пут свиле кључан како за нафтну трговину Кине, тако и за омогућавање Пекингу да стекне нова дипломатска пријатељства. Ако бисмо направили прво поређење како бисмо читаоцима помогли да схвате лик Си Ђинпинга, могло би нам бити корисно изједначити кинеског предсједника с играчем игре „го“, рођене у Кини прије отприлике 2.500 година, а широко распрострањене у Источној Азији. Го је игра на плочи која нејасно подсјећа на шах. Међутим, постоји темељна разлика између двеју игара. Док је циљ шаха срушити краља директним потезом, игра „го“ се темељи на плану стрпљивог окружења.
Противник није погођен, или „ликвидиран“, већ је окружен на свим фронтовима док, неспособан за кретање, не постане безопасан. „Најбоље од најбољег није када се побиједи у 100 од 100 битки, него када се непријатељ порази без борбе“, написао је Сун Цу у свом најпознатијем дјелу Умијеће ратовања. Исти миленијумски принцип налазимо у једнако хиљадугодишњем ходу и данас, прилагођен модерном времену, такође у спољној политици Сија Ђинпинга.
СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ
Утицај који је Си имао на Кину 21. века увелико подсјећа на дјела неких кинеских царева из прошлости. Ћин Ши Хуанг, који је владао од 221. до 210. прије Христа и био утемељитељ царства, објединио је земљу архивирајући стогодишње ратове, али је прије свега засадио сјеме из којег је изникла институционална структура, непромијењена цијела два миленијума. То је појам тианксије, односно „Цивилизованог свијета“. У извјесном смислу, Си Ђинпинг је ексхумирао овај концепт, сматрајући Кину новим цивилизованим средиштем планете.
Али вјероватно је Ву од Хана, цар који је владао од 206. године прије Христа до девете године Нове ере, највише наликовао садашњем кинеском вођи. У Вуовим годинама је кинеско царство ојачало, изграђени су инфраструктурни радови и цвјетала је трговина. У овој историјској фази је, између осталог, експедиција Џанг Ћијана поставила прве темеље Пута свиле, идеје коју је Си убацио у иницијативу „Један појас, један пут“.
С друге стране, Си Ђинпинг би се могао приближити Мао Цедунгу. Али свести садашњег предсједника на Маоовог насљедника била би редукционистичка заблуда. Прије свега, зато што су двојица вођа живјела у различитим епохама, дакле у двије различите Кине између којих је различита и политичка и друштвена динамика. И с техничког стајалишта су бројке врло различите. Мао је имао револуционарни сан, док се Си одвајао од свега што би чак могло наликовати на „револуцију“ и њен „извоз“. Си наглашава царски сан, ред и склад и нема намјеру чистити хаос прошлости. Баш напротив, Си Ђинпинг се бори се да коријени данашње Кине потону у царску традицију, али да се не враћа у векове и миленијуме уназад.
Друга суштинска разлика између њих двојице је да Си партијску бирократију не сматра „пријетњом“, већ инструментом којим се може остварити „ренесанса“ кинеске нације. Посљедње, али не најмање битно, Си је први и једини кинески вођа који може гледати према својим претходницима. Разлог је једноставан. Мао Цедунг, кога су вољели у неким земљама Трећег свијета, изван државних граница није био нимало популаран. Можемо рећи да је његова тежина у глобалној арени, у односу на Сија Ђинпинга данас, увијек била занемарљива.
Најбоље поређење? Си Ђинпинг као Наполеон Бонапарта, захваљујући првом грађанском законику који ће ускоро бити донијет у Кини. Кинески лидер је од 2014. године затражио од правника да доврше први грађански законик у историји земље, идеално слиједећи Наполеонове кораке у Француској. Данас је стигао дуго очекивани тренутак. Уставни и законодавни одбор Националног народног конгреса је размотрио Нацрт Грађанског законика. Према извјештајима службене кинеске агенције Синхуа, представници Националног конгреса су током расправе Нацрт Грађанског законика оцијенили релативно зрелим и предложили га за изгласавање на сједници. Одбор је представио извјештај о резултатима расправа о нацрту закона и ревидираном нацрту, те ће извијестити предсједавајућег сједнице.
Међу најважнијим новостима је израда првог „кодекса приватности“ за 1,4 милијарду грађана Кине. Не истражујући превише детаља о кодексу, важно је нагласити како Си Ђинпинг, захваљујући овој новости, изгледа да намјерава ујединити вриједности појединца и насљеђе кинеског колективизма. Али све су ово ствари о којима Доналд Трамп и Мајк Помпео појма немају и због тога су њихове инфантилне дестабилизујуће активности осуђене на пропаст.
Кинески председник Си Ђинпинг у разговору са мештанима села Хуаши у близини Чонгћинга, 15. април 2019. (Фото: Xinhua/Xie Huanchi)Моћ Кине и хиљаде година традиције су више него довољни да осујете све ове напоре. Уз све то, како наводи бивши индијски дипломата М. К. Бадракумар, који везе двеју сила прати од оснивања групе БРИКС, Кина има пуну подршку Русије. Али то је већ друга тема и мислим да су покушаји да се Кина уништи преко Хонгконга, као у „Опијумским ратовима“, највећа глупост коју су Трамп и Помпео могли направити. Али, као што је појашњено у тексту, они су на овим положајима управо зато да наставе спровођење стратегије коју су раније, под Обамом и Хилари Клинтон, представиле демократе и они ће и даље покушавати, без обзира на очиту чињеницу да су САД у овој конфронтацији осуђене на пораз.
Небојша Бабић је слободни новинар, публициста и аутор великог броја текстова и есеја о међународној политици. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Чланак Трампов напад на неосвојиву тврђаву се појављује прво на Нови Стандард.
The post Трампов напад на неосвојиву тврђаву appeared first on 011vodic.
.jpg)
