Izvor: Politika, 20.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto se đaci tuku
Kod mladih se u poslednje vreme sve više ispoljava destruktivno ponašanje – razne vrste agresije, tuče sa težim fizičkim povredama. Međusobni sukobi su svakodnevni, a nisu retki ni sukobi sa nastavnicima.
Agresija je životna sila ili primarni motiv samoočuvanja, koja se najprostije ispoljava tučom.
Deca u uzrastu od šeste do dvanaeste godine su mnogo više sklona da se tuku nego deca u bilo kojoj drugoj etapi razvoja.
Biološki faktori utiču da dečaci >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ispoljavaju agresiju tučom, dok su devojčice sklone psihološkoj agresiji.
Siledžija je dete koje se, tiranišući slabiju ili plašljiviju decu, ponaša onako kao što su se prema njemu ponašali njegovi nasilnički roditelji. Siledžija je vrlo nesrećno i uplašeno dete koje je već izgradilo ljutit, ogorčen, malodušan stav prema životu.
Siledžija za žrtvu bira dete koje je u svojoj porodici bilo slično maltretirano, ali koje je potpuno podleglo svojoj malodušnosti i nije izabralo zaobilazni put agresije kojom bi pokušalo da nadoknadi sve što je izgubilo u detinjstvu. Često se dešava da je žrtva i dete koje je voljeno i koje se oseća jako zbunjeno kad je savladano siledžijskom taktikom. U ovom slučaju siledžija – svesno ili nesvesno – svojim besom pokazuje zavist prema detetu koje je, očigledno, mnogo više voljeno.
Potencijalnu žrtvu je mnogo bolje naučiti da izbegne siledžiju, nego ga spasavati roditeljskom intervencijom. Strah deteta – žrtve siledžije, može biti umanjen objašnjenjem, na njemu razumljiv način, da je taj mali siledžija takođe jedno veoma plašljivo dete.
Ako dete pokazuje znake siledžijskog ponašanja, znajte da je njegovo samopoštovanje malo. Kod uobičajeno voljene dece, siledžijstvo je reakcija na neku trenutnu traumu (na primer, razvod roditelja). Ovaj simptom treba protumačiti kao poziv da mu se pruži sigurnost i ljubav, a ne kritika ili neka druga vrsta kažnjavanja, kojom će se samo pojačati problem i još više smanjiti njegovo samopoštovanje.
Rezultati istraživanja „Zašto se učenici tuku”, na uzorku od 800 đaka, od petog do osmog razreda, u nekoliko beogradskih osnovnih škola, pokazuju sledeće:
Učenici se tuku: „dečaci zbog devojčica, a devojčice zbog dečaka, zbog ljubomore, vređanja, psovanja članova porodice, ponižavanja, provokacija, izazivanja, nesuglasica, da bi dokazali ko je najjači i ko je glavni, da bi bili u centru pažnje, zbog besa, da bi bili face, šmekeri, zbog porodičnih problema, zato što ne znaju na drugi način da rešavaju svoje probleme, zbog slave, zbog sitnica.”
Na pitanje „da li se češće tuku grupe ili pojedinci”, učenici odgovaraju da se najčešće tuku pojedinci; tako misli njih 68 odsto. Ostali misle da se tuku grupe. Dakle, tuku se i grupe i pojedinci, ali preovlađuje tuča pojedinaca.
Od ukupno ispitanih učenika, njih 60 odsto su se potukli u proseku pet do šest puta (triput češće se tuku dečaci nego devojčice). Nisu se ni jednom potukli 40 odsto ispitanih (od toga samo pet odsto dečaka).
Roditelji su za tuču u četiri odsto slučajeva pohvalili svoju decu, osudili ih u 18, a kaznili svakog petog.
Posle tuče kao pobednik se oseća devet odsto učenika. Na popularnosti su dobili njih 7,5 procenata. Poraženo se oseća četiri, a postiđeno 11,5 procenata učenika. Uplašeno se oseća njih 20,5 odsto. Prema izjavama svaka druga tuča se zakazuje, što podrazumeva i prisustvo većeg broja učenika i navijanje.
Tuča se može izbeći, po mišljenju učenika, na sledeći način: Razgovorom i lepim rečima. Skloniti se sa strane i ne obraćati pažnju. Okrenuti glavu i otići. Ne treba dozvoliti konflikt. Izbegavati problematično društvo. Pobeći, ne prihvatiti borbu. Ne izazivati tuču i ne kačiti se sa problematičnima. Treba tolerisati svađu, provociranje i ismevanje. Istrpeti uvredu i ne obraćati pažnju. Reći mu „ti si jači”. Ne treba nikog vređati, ogovarati psovati. Povući se i ćutati. Ne treba se mnogo raspravljati. Ako je najavljena, reći NE, a ako je sačekuša – upotrebiti brze noge. Kazati roditeljima i nastavniku...
Na pitanje „kako tvoje društvo gleda na one koji se tuku”, u 52 odsto slučajeva odgovor je „pozitivan”, ističući da su oni hrabri i popularni. Samim tim opravdavaju i podstiču tuču.
Na one koji odbijaju tuču pozitivno gleda manji procenat učenika. Da su to pravi momci i devojke misli četvrtina ispitanih (duplo više devojčica). Na žalost, oni koji odbijaju da fizičkim putem rešavaju sukobe uživaju znatno manju popularnost, samim tim imaju i znatno manji uticaj na ostale koji to čine.
Na pitanje „da li vas roditelji fizički kažnjavaju”, potvrdno je odgovorilo 11 odsto učenika. Ostali odgovori su, međutim, odrični.
Od ukupnog broja ispitanih u neku od sekcija uključeno je samo njih 37 odsto, a 60,5 nije uključeno ni u jednu sekciju. Poznato je, pri tom, da dokolica stvara najviše raznih problema, pa i tuče. Oni nemaju šanse da svoju negativnu energiju i agresiju pretvore u kreativno, zabavno i korisno.
Na osnovu istraživanja može se zaključiti da većina učenika zna kako treba izbeći tuču, navodeći lepe, realne i zanimljive primere, ali to ne primenjuju u praksi. Nedostaje im prava komunikacija, međusobno poštovanje, razumevanje i tolerancija.
Jedan od najčešćih razloga za tuču je nedovoljna kontrola emocija i neracionalno gledanje na konflikte, svađe i uvrede, poniženja i psovke.
Jedan broj roditelja mora da promeni svoj stav prema tuči i da decu ne podstiče da tako rešavaju probleme. Mnogo je bolje da ih nauče kako da izbegnu tuču i ličnim primerom pokažu da se problemi rešavaju razgovorom, argumentima, a ne svađom i tučom.
I mediji bi trebalo više da ističu pozitivne primere pojedinaca kao uzore mladima, a ne razne vidove agresije, tuče, ubistva i slično.
Film, televizija, igrice – vrve od nasilja. Skoro svaki „rijaliti šou”, pa i većina kvizova, funkcionišu po principu – može biti samo jedan. To znači – da bi uspeo, moraš poraziti sve, na bilo koji, pa čak i na nepravedan način.
Ono što je najvažnije, procenat učenika koji učestvuju u tuči (60 odsto) zastrašujući je, pa makar da su neki od njih i rekli neistinu, jer odgovor znači da im to učešće imponuje.
A skoro svaki treći ispitani učenik se posle tuče lepo oseća, što znači da ne treba lepo da spavamo, već da budemo neprestano budni i da vaspitavamo svoju decu.
specijalista pedagogije, direktor OŠ „Đura Daničić” u Beogradu
Slobodan Malušić
[objavljeno: 21/01/2008.]
