Izvor: Blic, 29.Avg.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Voli me, ne voli me
Čim počne turistička sezona, a i sve vreme njenog trajanja, na raznim blogovima u Srbiji počne i rasprava ko će gde – ili ko bi gde, da može – na letovanje. I tu se uvek ponavlja jedan argument: kako tamo treba (ne) ići jer nas tamo (ne) vole.
Ako se negde unapred ne osećate sigurnim, koliko god vaši argumenti bili opravdani, u redu, ne treba ni da idete. Letovanje jeste vreme kad treba da se opustite i osećanje nesigurnosti će ga kvariti do samog poslednjeg dana, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dakle do onog jedinog časa kada se možete osvedočiti da li ste i koliko bili u pravu.
No, zanimljivo je nešto drugo. Mnogo se češće kod srpskog turiste javlja želja da ide tamo gde ga vole nego što se može čuti da ide tamo gde on voli i kod onih koje on voli. Dakle: Grci – ili Eskimi, svejedno – vole nas, zato ja idem tamo; ali retko u ovim raspravama čujemo "idem tamo jer volim Grke”. Ili Eskime, svejedno. Tako ispada da je srpski turista stvorenje koje svetom tumara u potrazi za ljubavlju.
Ono što manje-više podrazumevamo pod rečju "turizam” počelo je bez ljubavi, ili sa nekom posebnom vrstom ljubavi. Započeli su ga, negde sredinom XIX stoleća sa razvojem parobroda i voza, Englezi, masovno putujući u Francusku. Nije da su nešto voleli Francuze, sva pisma i zapisi svedoče o generalnoj netrpeljivosti prema "kontinentalcima”. Tada i nastaje izreka (čiji je autor, doduše, Nemac) koja kaže da je Pariz divan, samo da nije Parižana.
A i nije da su Engleze voleli u Francuskoj, ili na kontinentu. O liku engleskog turiste, ne preterano simpatičnog u očima drugih, možete se osvedočiti i čitajući klasično delo srpske književnosti, zapise onog prvog srpskog turiste, ponekad upravo turistički površnog ali zato lepršavog, Ljube Nenadovića.
Nenadović je bio istinski turista koji voli da putuje, hoće da vidi svet. Putovao je Evropom opušteno i jedna epizoda njegovih putopisa – kada po Nemačkoj tumara vozom sa nepoznatim saputnikom s kojim praktično ne progovara ni reč a zajednički putuju ne bi li negde kupili štap ili šešir, ne sećam se više – mogla bi biti, i u dobrom i u lošem smislu, metafora turističkog putovanja.
Njegovi su potomci, većinom, lišeni te a plašiti se, i svake druge opuštenosti. Moguće je, i vrlo popularno, to objašnjavati društveno-istorijskim okolnostima, ali zar je Nenadović živeo u idealnim?
Hajde da pokušamo biti turisti koji ne putuju svetom zato da bi svojim prisustvom usrećili nekoga za kojeg su ubeđeni da ih voli, već da bi videli i okušali nešto drukčije od naše svakidašnjice.
