Izvor: Politika, 25.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tunićeve cure čuvaju poslednji salaš
Sestre Tereza i Jelena Vojnić Tunić još jedine žive u delu subotičke opštine u kome je napušteno više od 200 salaša
Subotica – U bikovačkom ataru, naselju na južnom kraju Subotice, gde je još pre tri decenije bilo preko 200 salaša, danas je jedino još naseljen salaš sestara Tereze i Jelene Vojnić Tunić. Njih dve su, kao i njihova pre godinu dana preminula najstarija sestra Marija, čitavog života radile naporno na njivi i oko kuće.
Kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su kiše, snegovi i blato, do ovog izolovanog salaša gotovo je nemoguće stići bez traktora ili terenskog vozila. Jedini koji redovno obilazi dve starice jesu njihov rođak Josip Vojnić Tunić i veterinar Grgo Tikvicki, s kojim smo i mi stigli do ovog salaša.
– Svi su nas zvali „Tunićeve cure", a mi smo se mogle sa muškima takmičiti, ni jedan posao nam nije mogao pobeć – kažu namTereza i Jelena. Obe imaju više od 60 godina, a usled teškog života i napornog rada čini se da imaju i koje leto više. Iako su imale prilike, a Jelena je završila i srednju ekonomsku školu, nikada se nisu odlučile da napuste salaš. U Subotici imaju kuću, ali one svaki put odlažu odluku da se presele u grad.
– Svake jeseni se dogovorimo da ćemo ići, ali onda to odložimo do proleća, jer, ili se jagnje ovce, ili hranimo bika. Na proleće, opet odlazak u grad odložimo zbog ćuraka, ili druge živine koju treba hraniti, i tako već deset godina – priča Tereza.
Sestre Vojnić Tunić žive u salašarskoj kući koja je stara gotovo 200 godina i, kako se procenjuje, spada u poslednje primere kuće panonskog tipa koja je ostala gotovo nedirnuta od vremena kada je izgrađena. Skromne sobe, niskih tavanica, sa zemljanim podom, greju se velikom zidnom peći u koju se iz kuhinje loži. Ono što na prvi pogled izgleda kao idila: mir, čist vazduh, priroda, izostanak svake užurbanosti, u svojoj svakodnevici ima i drugu stranu. Sestre su same održavale imanje, hranile bikove, svinje, ovce i živinu, i obrađivale tridesetak jutara zemlje, gotovo na način svojih predaka jer do pre mesec dana nisu ni imale struju. Struju su prvo uvele u skromnu staju, baš kao što su pre toga prvo tamo i dovele vodu sa bunara. Tek nakon toga i u kući im je zasijala sijalica. Od prošle godine, Jelena je savladala i rukovanje mobilnim telefonom, pa im je on jedina veza sa rođakom i veterinarom koji im redovno dolaze.
Čitavog života upućene su jedna na drugu i žive u porodičnom skladu kakav se retko viđa. Za priču i dobro raspoloženje zadužena je Jelena, baš kao što je svaka i oko kuće i na zemlji imala svoje zadatke. Pokojna Marija brinula se o kuvanju, kupovini i sređivanju kuće, Tereza je brinula o svinjama, a Jelena o kravama i bikovima. Danas ova podela više ne važi, porade oko kuće i stočnog blaga koliko mogu, ostalo prepuste radnicima koje unajmi njihov rođak Josip, ali nisu baš mnogo zadovoljne jer, kako kažu, nikada to nije tako savesno kao kada su one o tome brinule. Tako i ovaj poslednji salaš u bikovačkom ataru zavisi od dveju žena u čijim je rukama sve manje snage.
Aleksandra Isakov
[objavljeno: 26/01/2008]
