Izvor: Kurir, 12.Maj.2010, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TAJKUNI SE PONAŠAJU KAO KRIMOSI
Ako ljudi uče na greškama, tada su Srbi za deset godina naučili samo da nikom ne veruju. Zašto bi onda verovali Miodragu Kostiću kad kaže da bi vadio iz bule srpsku železnicu, a za honorar tražio samo „društveno priznanje“? Priznajte, već vidite Koleta kako skida šine i valja ih Romima u staro gvožđe, dok njegov PR javlja kako je pruga prevaziđena stvar jer savremeni vozovi lete.
Za to vreme Branislav Grujić, novi frontmen „Privrednika“, kaže kako je vreme da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << promeni slika o toj grupi kao „zlim tajkunima“. Šta mislite, hoće li je promeniti govoreći da je ta slika proizvod straha od njihove ekonomske snage?
Jedan treći bogataš, Miša Beko, na sastanku u Vladi sve je promašio i sve pogodio žaleći se ministrima zbog loše slike u javnosti o bogatim ljudima. Šta je promašio? To što loša slika ne vlada među ministrima, nego među svetom. A šta je pogodio? To što su političari ovlašćeni posrednici između bogataša i tog sveta.
Hajde da vidimo šta je to što čini sličnim ovu trojicu ljudi: i Kostić, i Grujić, i Beko žele društveni status. A nijedan od njih se ne obraća nijednoj društvenoj grupi, nego političarima. Kostić bi da mu oni daju firmu i priznanje, Grujić bi partnerstvo s njima gde niko neće biti bad guy, a Beko bi samo da ga političari ne buše.
Naravno, daleko sam od toga da su svi bogati ljudi u Srbiji kriminalci, ali problem je to što ova trojica rešenje problema vide isto onako kako ga vide ljudi sa čarapom na glavi. Dakle, govorim o svetu koji veruje da je završio posao s javnosti samo pod uslovom da ga ne juri policija i da ga političari ne buše u medijima. Rečju, i kada prezire političare, naš bogati svet je fasciniran politikom. A fasciniran je samo zbog toga što nije otkrio ili ga je mrzelo da otkriva snagu društva. Naravno, isto rade kriminalci, doduše sa dubokim opravdanjem: izlazak iz senke i društvena prepoznatljivost njih obično vodi u zatvor. Zato je najbolje da sve ostane između političara i njih.
A kada ste poslovan čovek i ne primećujete društvo, nego političarima ostavljate ulogu posrednika između sebe i sveta, tada morate i da ih plaćate i da računate s tim da vam isti ti političari neće dati da uživate bolju sliku u javnosti od njih samih. A njih baš ne vole mnogo.
Pre pet-šest godina, kad je ovdašnjim bogatašima dobro išlo, bilo je vere da će u jednom trenutku taj svet postati nešto više od punjača budžeta - da će postati društveni stubovi kada se završi privatizacija i kada kupovna moć društva postane njihov suštinski interes. Naravno, to se nije dogodilo jer je politika išla u drugom pravcu i jer oni nikad nisu izašli iz svoje fascinacije politikom, koju su pomalo plaćali, pomalo joj pretili i stalno joj nudili partnerstvo, u koje nijedna strana nije verovala. A šta su mogli da urade?
Za početak, na primer, umesto što pune političare i sumnjive humanitarne fondove, koje, gle čuda, drže mediji, da prepoznaju društvenu snagu krize. To će reći da Kole skine svoj profit sa sto tona šećera, da ga pošalje u markete i na njega zalepi pismo koje bi počinjalo sa „Dragi građani“ a završavalo sa „moj dug prema vama je da na ravne časti podelimo teret krize. Vaš Kole“. I da ćuti.
I baš da vidimo šta bi se desilo s njegovim društvenim priznanjem, koji bi mu političar, koji medij i koji građanin našao crva u takvom šećeru, koga mu danas, dok govori o preuzimanju firmi, vidi u oku. Ili bi sve to možda trebao da uradi Šarić. Belo jedno, belo drugo.
