Izvor: Politika, 02.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skupštinski prenosi kao rialiti šou
Parlamentarne rasprave treba sa TV preneti na radio. Posledice rialiti šoua, na TV i u skupštini jesu da se učesnici uglavnom ne ponašaju onako kako bi se ponašali u pravom životu, a kamere vas teraju da glumite smatra naša sagovornica Milena Dragićević Šešić
Dok u Americi nauka poklanja veliku pažnju fenomenima popularne kulture, oni izmiču pažnji naših naučnika, kao i pažnji istraživača i teoretičara u Evropi, smatra se da nisu dostojni da se njima ozbiljno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bavimo, što je greška – kaže Milena Dragićević Šešić, kulturolog, profesor Fakulteta dramskih umetnosti. U okviru projeta Clia o istorijatu privatnog života u Srbiji, ona je upravo istraživala odnos televizije i privatnog života u Srbiji.
Paradigmatičan primer tog odnosa danas jeste pojava raznih vidova "rialiti šou- programa" na srpskim malim ekranima, počev od Velikog brata. Šta je to istraživanje otkrilo?
Po statistikama, posle Amerikanaca, mi Srbi smo najduže pred televizorom. Čak pet i po sati, dok Amerikanci gledaju TV sedam i po sati u proseku dnevno. Na početku pojave televizije kod nas, šezdesetih godina prošlog veka, gledanje televizije bilo je vrsta svečanog čina, za koji se oblačilo svečano odelo a program gledao u prisustvu gostiju i prijatelja iz porodica koje TV još nisu imale. Vremenom, gledanje televizije postaje usputna aktivnost u kući, pali se kad uđete, nije važno da li ga gledate ili ne. I upravo zbog te svakidašnje atmosfere u kojoj je gledanje nebitno, televizija je morala da smisli novu vrstu atrakcije koje će privući pažnju gledalaca zasićenih standardnim programom. Prvi programi tog tipa na zapadu su tzv. programi preživljavanja i avanture, dosta surovi, ali oni ukazuju na promenu paradigme savremenog društva, od socijaldemorkatskog društva obilja ka visoko kompetitivnom libralnom društvu, gde samo za uspešne ima mesta.
Kako se još taj preduzetnički odnos manifestuje?
Čak i u školama, danas, umesto da najveća ocena podrazumeva određeni nivo znanja, od nastavnika se, i kod nas, sve više traži da naprave gradaciju, samo deset posto učenika sme da dobije najvišu ocenu, tako da se ne stimuliše sam rezultat učenja, već se stvara osećaj da samo najbolji mogu da idu dalje. Pokazuje se, tako, da je u modernim društvima, egalitarnost danas jedna od najnegativnijih osobina. A Srbija je bila, doskora, tipičan primer egalitarnog društva. Ne samo u vreme komunizma. Već u 19. veku, srpska kutlura je bila kultura jednakosti, i kad se delila zemlja u Šumadiji, ljudi su uzimali koliko su mogli da obrađuju. Po izgledu naših gradova, Balkanske ulice u Beogradu, recimo, u odnosu na Bukurešt krajem 19. veka vidi se da nismo imali krupnu buržoaziju. Ali, danas, živimo u svetu gde je prvenstvo i sticanje uspeha bitno.
Koje su posledice te kompetitivnosti na običan život pojedinca, s obzirom na euforiju s kojom sve masovnija pulika prati te programe?
Obični ljudi, gledajući Velikog brata, gledaju nešto što je do te mere spektakularizovano, vide porodicu koja živi život koji je čak isprazniji od vašeg, sa sukobima koji su banalne prirode, gde je istinska tragedija i šok ako akterka nema fen da napravi frizuru. Na isti način se spektakularizuje i običnost svakodnevice u Kući poznatih, nastavku Velikog brata, koji je sad još glamurozniji pošto učstvuju manje ili više poznati ljudi sa estradne scene. Posledica je da se učesnici uglavnom ne ponašaju onako kako bi se ponašali u pravom životu, jer su to veštački uslovi, samo nalik na prave, u kojima, da biste bili upamćeni i prošli dalje, ponašate se drugačije, a kamere vas prosto teraju da glumite.
Da li je u Srbiji i Parlament vrsta realiti šoa?
Da. Lično mislim da su TV prenosi iz prlamenta pogrešna odluka naše države. Ako se već borimo za demokratiju, trebalo bi da damo radio prenos, pa ljudi, ako žele da to slušaju, neka slušaju misao. Kad dođu kamere, reflektori, poslanik počinje da teatralizuje svoje ponašanje, da bi bio upamćen, i da bi se to citiralo u štampi i tabloidima, ne po pameti, već po dosetki, doskočici ili vulgarnoj reči. Srbija nije tu jedina. Uostalom, sama skupštinska inscenacija, amfiteatralna, jeste u osnovi najstarija i najfunkcionalnija pozorišna inscenacija koju parlamenti prosto preuzimaju. Način kako govore, kako oblikuju dnevni red, pokazuje da im je više stalo do upotrebe parlamenta za scensko-promotivne svhe, nego za ozbiljan rad za konstrukciju i reformu vlasti. I onda se dešava da se perifernoj temi, oko izbora predsedanika skupštine i potpredsedničkih mesta, koja u parlamentu drugde ne bi zasluživala vše od pola sata, ovde posveti ceo dan, da bi se ključnoj temi onda posvetilo pola sata, tako da je raliti šou bukvalno postao segment života. Baš kao i prijemni ispit za srednje škole. Mada je u početku bilo važno TV prenosom pokazati da nema korupcije, da je ispit pod kontrolom, danas je to pre svega spektakl za promociju ministarstva prosvete. Kao i proslave godišnjica insititucija, koje su glamurozne i scenične i osmišljavaju se više za medije i promociju, nego za zaposlene.
Imaju li rialiti programi, kod nas i u svetu, i neka pozitivna dejstva?
Ovde često pežorativno govorimo da su sitkomi, jedan od najmasivnijih vidova zabave običnog čoveka, u Americi i Britaniji podvrgnuti političkoj korektnosti. Tamo se danas veoma vodi računa da se prikaže etnička rasna seksualna različitost. Kod nas to nije slučaj. Otud se s čudimo, kako to da, pored onoliko otvorene Jugoslavije, danas imamo tako zatvorenu, ksenofobičnu kuturu. To je zato što nam je naša masovna kultura uvek više vredenovala metar svog sela, nego išta drugo.
U tom smislu, je program "48 sati do svadbe" učinio pomak, prvi put prikazavši srpski kulturni diverzitet, ljude iz različitih sredina, klasa, etničkih grupa. Onaj diverzitet koji postoji, ali nemamo prilike da ga vidimo u drugim vidovima srpske popularne kulture. Inače, sama emisija, po svom konceptu, jeste promocija konzumerizma, trošenja. Uz to, jednim činom koji treba da bude lični, paradira se pred osammilionskim gledalištem.
Čemu vodi takvo zamagljivanje odnosa javnog i privatnog u spektaklima TV zabave?
Meni je simptomatičan primer, nedavni, kada je u australijskoj varijanti Velikog brata, ceo krug priajtelja i rođaka oko jedne od učesnica odlučio da joj se ne saopšti vest o smrti roditelja dok je u kući Velikog brata. Svi su smatrali da je njen irealan život, hiperrealnost, da kažemo bodrijarovskim rečnikom, borba za neku poziciju u tom šou, značajniji nego njen istinski život u porodici, nego odnos prema u roditelju. Ljudi ne vole Bodrijara, jer on, navodno, sve vidi crno, kao što je i Ginter Anders, šezdesetih godina, o svetu govorio kao o fantomu i matrici, a o masovnim medijima kao nečem što proizvodi te fantome i matrice, koji nam postaju realniji od prijatelja, rođaka, supruga, od ljudi s kojima živimo. Tad je to delovalo kao naučničko preterivanje. Danas su se te teorije apsolutno ostvarile. On je tada govorio o Diznilendu kao o simulakrumu, ali, za razliku od Velikog brata, u Diznilend se slobodno ulazi i svesni ste da je to svet mašte i slobodno gospodarite svojim životom, za razliku od Velikog brata. Paradoksalno je, da je u tom smislu, Trampov realiti šou bio u mnogo čemu kvalitetniji od onog što mi gledamo u našoj produkciji. Ta serija direktno je pokazala zašto Veliki brat uopšte postoji. Dovedete ljude u situaciju kometitivnosti, pratite kako realizuju zadatak, nagradite ili kaznite, i na kraju će neko dobiti mesto vrhunskog menadžera. Tako da je sve to napravljeno kao svojevrsni sistem nastave biznis menadžemnta kroz realiti šou.
Vesna Roganović
[objavljeno: 02.06.2007.]
