Izvor: Politika, 11.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Raznovrsni program
Ovogodišnji Festival monodrame i pantomime je ponudio veoma raznovrstan program, i u tematskom i u formalnom smislu. Prikazane su predstave sa savremenim ("Kevu sam naložio na Internet"), univerzalnim ("Kepec", "Dezmond"), i tradicionalističkim ("Tako je govorio Nikolaj") temama, dajući reprezentativan pogled u produkciju ova dva scenska oblika, koja u svojoj formalnoj ograničenosti imaju izvanredan idejni i izvođački potencijal.
"Solo pantomima" Šinija Murajame iz Tokija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << donosi kolaž improvizacija u kojima autor igra neodređen lik kuvara, a zatim i nekog žovijalnog čistača. Reč je o igri koja u nekoliko navrata po formi podseća na praksu izvođača komedije del arte, odnosno naglašenu fizikalnost blisku Čaplinu, ali bez njegove društvene angažovanosti.
Humor se u nekoliko slučajeva bazira na zameni funkcija stvari: lik se prema metli, na primer, odnosi kao prema devojci koja mu se dopada, što kod publike izaziva smeh (iako je to vrsta znatno inferiornijeg humora, koji nema bitniji, subverzivniji smisao). Suština predstave je, dakle, u njenoj formi, jer Murajamina igra nema osmišljeniju dramaturgiju, ali je u tako postavljenim okvirima negde valjda šarmantna, jedan tipičan primer plitko zabavnog interludija.
Za razliku od predstave japanskog autora, "Adam bez Eve" ruskog glumca Andreja Aleksandera ima razvijeniju priču koja analizira odnose između polova, kao i svevremene probleme usamljenosti, potrebe za ljubavlju, bliskošću... Ove teme su u predstavi tretirane u mitsko-religijskom (reference na Bibliju), kao i u savremenom kontekstu (reference na aktuelnu popularnu kulturu), pri čemu ih glumac prezentuje jasno, suptilno, fizički virtuozno, na momente i ironično, čineći ovu kratku predstavu zaokruženom i dopadljivom.
"Sama na svetu", pisca i reditelja Džoškuna Irmaka, u izvođenju turske trupe "Kaz Dami Oyunculari", skoro je sasvim bezvredna monodramska predstava, nastala na osnovu teksta – parabole preopterećene klišeima. Osim nezanimljivosti teksta, nepremostiv problem predstave je u načinu njegove obrade, jednom previše stereotipnom, transparentnom, kič realizmu. Gulizar Irmak igra sultanovu ženu koja nakon bune želi da pobegne od neminovnih posledica veze sa vlašću. Glumica taj očaj i dezorijentisanost oblikuje prenaglašeno, čime se eventualni smisao u osnovi rastapa, čineći njenu igru banalnom, tužno grotesknom. Ilustrativnu scenu, u smislu te nakaradne patetičnosti, čine trenuci gde glumica igra duha koji se obraća ženi: razrogačenih očiju, pod predvidivim, pseudodramatičnim plavim osvetljenjem, on teatralno propoveda opšte, klišetizirane misli. Da je predstava, na primer, realizovana kao kemp, sa samosvesnom, ironičnom distancom, što je jedan od vrednijih načina interpretacije ove vrste anahrono naivnog realizma, tekst bi možda i dobio neku poentu.
Monodrama "Eva Braun, Hitlerova ljubavnica", ostvarena prema tekstu nemačkog pisca Stefana Koldrica, a u režiji Andreje Kovač (koprodukcija "ŠKUC" i Cankarjev dom, Ljubljana), promišljeno i uzbudljivo predstavlja poslednjih nekoliko sati u životu Hitlerove ljubavnice, baveći se njenim sećanjima, strastima, pogledima na svet. Evine poslednje misli su fokusirane na psihotično obožavanje Adolfa, kao i na opsesije holivudskim glamurom (preokupirana je razmatranjem izbora glumaca koji bi ih igrali u biografskom filmu). Drastično zanemarivanje monstruozne stvarnosti ovde je izrazito značajno, pri čemu se odnosi i na kapitalne diskusije Hane Arent o banalnosti zla.
Glumica Alenka Tetičkovič precizno igra Evu, kao glamurozno elegantnu ženu, svesnu svoje seksualnosti, i mitomanski fascinirane svojom društvenom pozicijom. Ta fasadna čvrstina i samouverenost lika se, sa druge strane, u nekoliko karakterističnih momenata ukazuju kao lomljive, podstaknuto strahovima od smrti, odbacivanja, gubitka. Glumica, dakle, uspeva da oblikuje Evu kompleksno i ambivalentno, što u publici istovremeno, kontradiktorno, izaziva sažaljenje, samilost, prezir, mučninu. U pozadini njene igre se na video-bimu emituju crno-beli snimci, koji su važni na idejnom planu, jer grade ekspresivan, uznemirujuće kontrastan nivo (dok ona, na primer, govori o njihovoj velikoj ljubavi, prikazuju se snimci ratnih devastacija). "Eva Braun, Hitlerova ljubavnica" je vrlo zanimljiva predstava, koja u totalu stvara intenzivan osećaj zgroženosti nad ovim egocentričnim individuama, postavljajući pri tome značajna pitanja o politici, totalitarnom društvu, moći, zločinima, odgovornosti.
Ana Tasić
[objavljeno: 11.07.2006.]
