Izvor: Politika, 04.Feb.2014, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osećaj za sneg
Čita li Aleksandar Vučić „Peščanik”? Tamo Ivica Pavlović izvrsno prevodi odlične tekstove, pa se poseta ovom drugosrbijanskom sajtu isplati i ako nerado zavirujete na mesta na koja idu samo istomišljenici. Ove sedmice preporučujem „Plutokratsku paranoju” nobelovca Pola Krugmana, koji secira američku političku mržnju i podseća na čuveni predizborni govor Frenklina Ruzvelta iz 1936. godine. Jedan od najpopularnijih američkih predsednika svih vremena te godine u Medison skver >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gardenu reče da je nasledio vlast koja 12 godina „ništa nije videla, čula, niti preduzela”, jer je od naroda „odvraćala pogled”.
Ruzvelt govori o mržnji koju oseća od sila „organizovanog kapitala” i izgovara neobičnu, u današnje vreme skoro bogohulnu rečenicu: „Radujem se toj mržnji.” Uvodničar „Njujork tajmsa” Krugman ide korak dalje, tvrdeći da i Obama treba da se raduje istoj mržnji. Ona je, veli, znak „da radi nešto dobro”.
Ako „plutokrate” zamenimo tajkunima, jasno je da je Aleksandar Vučić protiv sebe ujedinio slične sile, finansijski i poslovni monopol, špekulante i profitere. Pokrenuo je politički zemljotres i srušio žilavo uvezan establišment, a umesto vladajuće klase na scenu izveo neke nove političke snage, dugo držane daleko od političke trpeze.
Nije čudo da je postao svojevrstan predmet mržnje, već je pre za čuđenje što je odmah svima otkrio svoju Ahilovu petu. Otad se stalno žali na „političku mržnju”, na „iživljavanje” nad njim i njegovom strankom, na optužbe za „tobožnju diktaturu u zemlji”, za autokratiju...
Sve što mu se dešava se moglo očekivati, i nema ničeg nezdravog u potrebi građana da testiraju granice Vučićeve moći, da izazivaju njegov „demokratski kapacitet”. Pre bi se tu moglo govoriti o nekoj žilavosti ovdašnjeg političkog duha i potrebi da se svaka sila svede na manju, podnošljiviju meru.
To ne znači da nisu licemeri i lažovi oni koji nas ubeđuju da je njihova mržnja tek šala, šega, satira, još malo pa čista umetnost. Nije tu bila reč samo o gruboj šali sa političarem koji je zaigrao na naše emocije. Jer šta je bilo krivo ono dete što je za vikend stradalo u unakrsnoj političkoj vatri sajber ratnika? Ono što je postalo „malim degenerikom” samo zato što se nakratko našlo u zagrljaju „satiričaru” omraženog političara?
U kom je moralnom univerzumu to smešno? Samo u onom u kom su snovi crnogorskog umetnika i savetnika predsednika skupštine Andreja Nikolaidisa da Milorad Dodik, Boris Tadić i patrijarh Irinej zajedno dinamitom odlete u vazduh, viđeni kao „civilizacijski iskorak” i borba za slobodu izražavanja.
Kao što se samo u tom univerzumu moglo desiti da neki do juče iskreni prijatelji slobode štampe omrznu i rešavanje slučaja Ćuruvija, sve u strahu da bi kažnjavanje ubica moglo da donese političku korist Aleksandru Vučiću.
Ljiljana Smajlović
objavljeno: 05.02.2014
