Izvor: Politika, 04.Nov.2012, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osam sati odiseje
Posle menjanja vozova i stajanja na više od 70 stanica, uz gotovo dvočasovno čekanje u Beogradu, stiže se iz Novog Sada u prestonicu južne pruge Niš
Novi Sad, Niš – U 3.50 ustao sam kao robot, u 4.15 časova, po mrklom mraku, već sam bauljao kao Nosferatu po sablasno pustoj novosadskoj železničkoj stanici. Nisam tražio žrtvu kojoj bih isisao krv. Tražio sam samo kartu za Niš. Blagajnici na šalter bio sam jednako čudan.
– Sigurni ste da hoćete >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vozom? Ovo dugo nisam čula... – priznala je ljubazna žena. Platio sam 388 dinara za kartu do Beograda...
Ovako počinje boratovska komedija, ovako kreće Lala vozom za Niš. Da iz prestonice severne, ravničar stigne u kraljevstvo južne pruge, potrebne su najmanje tri stvari: da ima živce debele kao konopce, da ima odisejevsko strpljenje i da bude neuračunljiv.
I sve to samo da bi se Novosađanin u vagonu nekako dokotrljao do braće meraklija. Ima li, zemljo Srbijo, išta logičnije nego da dva najveća grada, posle Beograda, budu povezana direktnom voznom linijom?
Možda je to jednako finansijski racionalno kao i tražiti naftu ispod Kalemegdana, ili otvoriti šoping-mol u Crnoj Travi, ali je ipak teško razumljivo.
I kondukter Atila Eseš se nasmejao. Ulepšah zoru ranu ovom divnom čoveku, pošto sam mu uručio kartu i predstavio ideju.
– Nisam ovako nešto video ni čuo više od deset godina – rekao je Atila u vagonu brzog voza Budimpešta–Beograd, koji je snažnim svetlima i urlanjem sirene razgrnuo mrkli mrak i razneo gluvu tišinu, ulazeći u novosadsku železničku stanicu. Bilo je tačno 4.35. Samo dvoje ljudi je ušlo u voz.
Dvadesetsedmogodišnja Milica Zdravković je krenula za Knjaževac. Dvadesetčetvorogodišnji Stevan Todorović, noseći pod miškom prvi tom Šolohovljevog „Tihog Dona”, pošao je ka Beogradu.
U kupeu kao u autobusu. Između sedišta vire se samo stopala bezimenih putnika koji su polegali po sedištima. Molim Atilu da me usmeri na pravi put, ka jugu.
– Pre bombardovanja 1999. godine išli su međunarodni vozovi Budimpešta–Istanbul i Budimpešta–Solun, pa su Novi Sad i Niš bili direktno povezani. Sada je to pravo ludilo. Ovaj brzi voz iz Budimpešte stiže u Beograd oko šest časova – navodi me Atila.
Stevan prekida nakratko da čita Šolohova. Njegova drugarica je probala da krene vozom do Niša, ali se onesvestila kod Rakovice, pa su je vraćali svesti sve do Velike Plane. Milica, mršava crnokosa žena, koja obožava vozove, u Beogradu će se ipak ukrcati na autobus, jer bi, u slučaju da do Niša stigne vozom, na autobus za Knjaževac morala da čeka bar četiri časa.
Neki minut posle šest, brzi voz sporo ulazi u Beograd. Stali smo na četiri stanice. Razdanilo se, policajci i sirotinja šetaju peronima... Blagajnica na šalteru u Beogradu smeje mi se u lice, kada joj otkrivam da sam u ulozi imaginarnog Lale koji voli vozove i Niš.
Preda mnom su dva izbora. Da sačekam do 7.15 i ukrcam se u putnički voz za Niš, onaj u kom se onesvestila Stevanova drugarica ili da pričekam, ubijajući još nešto od života, sve do 7.50, pa da se ubacim u međunarodni brzi voz Beograd–Skoplje.
Bogatiji za 100 dinara biraju drugu opciju, plaćajući 884 dinara, jer je voz daleko udobniji i ima oko 11 stanica do Niša, koliko izbrojah ranije sa Atilom. Ipak, nisam strina. Biram opasniju opciju.
Putnički voz čeka na peronu 9. Dva vagona, verovatno starija od šezdesetogodišnjeg sedokosog konduktera, koji je vezao kosu u rep. Jedan vagon je nemački, jedan srpski, oba su užasna, dok ih zajedno vuče lokomotiva hrvatske proizvodnje, ka zaboravljenom jugu.
Opet ispadam čudak dok pitam mašinovođu putničkog voza: koji je mudrac pravio ovakav red vožnje. Tada saznajem pravu istinu, tada otkrivam tajnu Sedmog pečata, tada ispijam svu mudrost srpskih železnica.
Mogao sam, naime, da u Novom Sadu uđem u putnički voz u 6.10, da ne ustajem, dakle, rano kao zombi pripravnik, ali, avaj... Taj voz do Beograda staje na oko 15 stanica, pa se nekako dokotrlja u 7.53, svega tri minuta pošto krene poslednja opcija za Niš – brzi voz za Skoplje!
Mašinovođa me poziva u kabinu da zajedno brojimo na koliko će se stanica zaustaviti putnički voz Beograd–Skoplje. Izbrojasmo tričavih 64 stajališta do Niša! Ne zamerite ako smo se negde zabrojali, ali mašinovođa valjda ume da sabira!
Meni se već zamantalo, ali ulazim u grotlo. Tiskaju se radnici železnice u srpsko-nemačkoj kompoziciji, koji odlaze kućama posle krvavog smenskog rada na šinama, skretnicama ili u ofucanim kupeima. Kartu sam platio 784 dinara.
Navijači Zvezde i Partizana ovekovečili su svoje pametne misli po kupeima, mahom se u stihovima obraćajući majkama i sestrama druge strane.
– Ovaj voz stane čim vidi neku belu kuću – šali se jedan od mašinovođa, koga putnički voz vozi kući. Selo Ratari, dva sata vozom od Beograda. I tako, već 15 godina, živi crnokosi veseljak, sledbenik filozofske misli Ekrema Jevrića: „Kuća, posô, posô kuća!”.
Šetam od kupea do kupea, tražeći nekoga ko putuje za Niš! Samo se železničari tužnih sudbina i s besplatnim kartama vraćaju kući, najdalje do Lapova.
Jedna devojka je, ipak, krenula do kraja – do grada Niša. Devetnaestogodišnja studentkinja žurnalistike s Megatrenda Julijana Dobrašinović želela je da okusi atmosferu, da vidi stvarnost izbliza, da udahne život... I da uštedi neku paru.
– Ovako je zanimljivije – iskrena je.
Pošto mi je put preseo u putničkom vozu, preseo sam u brzi za Skoplje. U Mladenovcu sam ga čekao 15 minuta i doplatio 100 dinara, ali vredi svaku paru jer do Niša ima desetak stanica. Opet kompozicija s dva vagona, opet putnici železničari.
Hodnici i kupei su daleko udobniji, ali je toalet mesto koje bi obišao i nečastivi s gas maskom i bocom kiseonika. Bračni par iz Subotice putuje ka Nišu, Beograđanka putuje za Lebane. Zajedno sede u prvom razredu. Posle stanice u Jagodini, voz iznenada usporava, a žena koja se ukrcala u Rakovici, mudro konstatuje:
– Ako je ovo brzi voz, ja sam Jelena Karleuša!
Posle osam sati lalinske odiseje kroz moravsku dolinu, konačno kročih na tlo Niša. Iskrcah se u 12.30.
Vratio sam se legendarnim „Niš ekspresom”. Crveni autobus s crnim, zatamnjenim staklima, šibao je autoputem kao drumska avet. U Beograd sam stigao za dva i po sata. I za 1.335 dinara.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 04/11/2012
