Izvor: Blic, 26.Dec.2008, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opasna kriza ustavnih institucija
Srpsko društvo i država ove godine su, bar kalendarski, stekli punoletstvo u formalnom demokratskom smislu. Naime, jesenas se navršilo 18 godina od donošenja ustava (septembar 1990) kojim je ukinut jednopartijski sistem i komunistički poredak i ustanovljen parlamentarni pluralizam i sistem podele vlasti, garantovane osnovne ljudske slobode i prava, vladavina prava i nezavisno sudstvo, svojinski pluralizam i tržišna privreda.
Tačno pre 18 godina, u decembru 1990. godine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << održani su, posle pola veka, prvi višestranački izbori i konstituisani novi najviši državni organi u skladu sa pravnim standardima demokratskog sveta. To je, naravno, bio samo prvi, izborni i normativni korak na dugom putu izgradnje demokratskog društva, stabilnih društvenih, odnosno državnih organa i institucija, vladavine prava i odgovorne vlasti.
Nažalost, poslednja decenija dvadesetog veka nije pružila ni najmanju šansu demokratskom preobražaju Srbije. Ali, i posle petooktobarskih promena Srbija je stalno suočena sa velikim problemima i sporošću u izgradnji demokratskih i stabilnih društvenih institucija. Razlozi su u teškoj hipoteci iz prethodne decenije, kao i u nedostatku demokratske i parlamentarne tradicije i elementarnog konsenzusa među glavnim parlamentarnim partijama. Zbog toga, kao i krupnih programskih razlika među članicama vladajućih koalicija, nismo imali nijednu stabilnu parlamentarnu većinu i vladu od 2000. godine. Naime, nijedna od vlada do danas nije izdržala ceo mandat. A bilo ih je (izuzimajući sadašnju) četiri za sedam i po godina, što znači da su u proseku trajale po nepunih 19 meseci! Prečeste promene skupštinskih sastava i vlada bitno su otežavale demokratske reforme i uspostavljanje stabilnog parlamentarnog sistema i sistema vlasti u celini. One su, naime, dovele do toga da je praktično pola vremena od petooktobarskih promena prošlo u izbornim kampanjama, postizbornim pregovorima o sastavu vlade, dugim pauzama između zasedanja Skupštine i beskrajnim opstrukcijama i blokadama njenog rada od strane opozicije. Uz to, krupne ideološke i programske razlike između najvećih stranaka, ali i koalicionih partnera, dodatno su otežavale sprovođenje društvenih reformi, to jest usklađivanje pravnog i ekonomskog sistema sa standardima EU. Sve to je bitno usporavalo, pa i onemogućavalo afirmaciju ključnih ustavnih institucija.
Zbog nedostatka demokratske i parlamentarne tradicije i tzv. bazičnog konsenzusa parlamentarnih stranaka o najvažnijim društvenim i državnim pitanjima, rad Narodne skupštine velikim delom je paralizovan opstrukcijom opozicionih poslanika koja nije u skladu sa poslovnikom, niti je u vezi sa dnevnim redom. Zbog imperativnog partijskog mandata narodnih poslanika skupštinske rasprave liče na skup disciplinovanih stranačkih horova koji istovremeno nastupaju sa različitim „pesmama”, međusobno se nadvikujući, bez mogućnosti da se čuju, a kamoli usklade. Međutim, i u Vladi, među koalicionim partnerima sve su češći oštri sukobi interesa i koncepcija, što veoma otežava njen rad. To nije mimoišlo ni aktuelnu Vladu Srbije, počev od krupnih sporova oko „podele” javnih preduzeća, povećanja penzija, budžeta i energetskog aranžmana sa Rusijom, do vrlo ozbiljnog sukoba između ministra odbrane i načelnika Generalštaba.
U dugoj i ozbiljnoj krizi nalazi se i pravosudni sistem, čiji rad dugo pati od neažurnosti, nezadovoljavajućeg stepena zakonitosti, profesionalizma i savesnosti. Dodatni razlog apatije i nezadovoljstava sudija je upravo usvojeno zakonsko rešenje o reizboru svih sudija. Predstojeća dugotrajna procedura njihovog reizbora, neizbežno će se negativno odraziti na rad sudija i sudova. S druge strane, Srbija već dugo nema Republičkog javnog tužioca, već vršioca dužnosti, što negativno utiče na njegov autoritet i samostalnost.
Poseban problem je neodgovarajući položaj novih kontrolnih organa i regulatornih tela. Većina od njih još uvek nema elementarne pretpostavke za rad (prostor, kadrovi), suočavaju se sa opstrukcijom i otporima njihovom radu, izostaje šira društvena podrška i pomoć, pre svega od strane Vlade. Neki od ovih organa, kao što je Revizorska institucija, praktično ne rade, dok će Agencija za borbu protiv korupcije početi sa radom tek 1. januara 2010. godine. Pri tome, javnost se sve više uverava u visoko zastupljenu korupciju u radu državnih i lokalnih organa, javnih preduzeća i javnih službi i gubi poverenje u njih.
Kriza ključnih institucija društva, pre svega parlamentarnog sistema (Skupština i Vlada), prirodni je izraz duboke političke, moralne, ekonomske i socijalne krize društva u celini. Poseban problem našeg društva i uzrok dugotrajne i duboke krize ključnih društvenih institucija predstavlja napred pomenuti nedostatak tzv. bazičnog političkog konsenzusa o ključnim društvenim ciljevima i vrednostima i o načinu rešavanja glavnih problema društva. Najveću odgovornost za izostanak ovoga konsenzusa imaju rukovodstva političkih stranaka, pre svega najvećih. Njihovi sebični uskostranački, grupni i lični interesi, borba za političku moć i novac, „preslikani” su u životu svih društvenih institucija. Tako umesto demokratije imamo partokratiju, to jest neustavnu faktičku prevlast, dominaciju političkih stranaka nad ustavnim i državnim organima i institucijama. Narodni poslanici, a time i Narodna skupština, putem blanko ostavki faktički su lišeni demokratske legitimnosti i postali su direktna transmisija, to jest kuriri i glasački mehanizam vrhova parlamentarnih stranaka. Suštinski je ista i pozicija ministara, upravnih i poslovodnih organa u javnim preduzećima i javnim službama.
Po svemu sudeći, u ovom času kohezioni i stabilizacioni faktor u Srbiji može postati jedino duboka ekonomska i finansijska kriza. Ovo tim pre što nam ni molitve ne bi bile uslišene, pošto je i vrh Crkve u dubokoj krizi.
