Izvor: Politika, 15.Jun.2014, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odbrana lične zone
U Srbiji ili Hrvatskoj, lični identitet inferioran je u odnosu na nacionalni identitet. Glasa se za liste, a ne za pojedince
Gost prve večeri ovogodišnjeg festivala „Krokodil”, šestog po redu, bio je Aleksandar Hemon, bosanskohercegovački pisac koji živi u Americi. Hemon je čitao prozni esej iz svog novog dela ispovedne proze „Knjiga mojih života”, koja je objavljena u BiH, a uskoro će biti štampana i u Srbiji. Aleksandar Hemon odrastao je u Sarajevu, koje je napustio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << januara 1992. godine. Njegov roman „Projekat Lazarus” ušao je u uži izbor za najvišu nacionalnu američku književnu nagradu, kao i priznanje kritike. Hemon je bio dobitnik Gugenhajmove stipendije, a dobio je nagradu „Hartlend”, koju dodeljuje „Čikago tribjun”. Kolumne objavljuje u „Njujork tajmsu”, „Njujorkeru”, „Eskvajeru”, sarajevskom magazinu „BH dani”.
Kada ste počeli da pišete na engleskom jeziku da li je to bio i trenutak prevrednovanja vašeg dotadašnjeg iskustva?
Bilo je to više vezano za činjenicu da ću ostati da živim u Americi. Počeo sam da pišem na engleskom u doba rata u Bosni i Hercegovini i tada mi se činilo da ću morati da izaberem između maternjeg jezika i engleskog. Međutim, nastavio sam da pišem na oba jezika. Prevrednovanje je bilo ostvareno u jeziku, ali je bilo vezano i za veliku traumu koja je zadesila Bosnu. Ta trauma nas je primorala da iznova vrednujemo mnoge stvari, počev od prijateljstava, preko odnosa prema književnosti, do vlastite odgovornosti.
Na Balkanu su jezik i identitet stvar etničke pripadnosti, stari povod za sukobe?
Deljenje srpskohrvatskog ili hrvatskosrpskog posledica je političkog raskola. Taj jezik bio je instrument građenja zajedništva, bratstva i jedinstva, ali svi mi koji smo ga učili u školama govorili smo srpskohrvatski i lokalne dijalekte. U dijaspori, ako upoznam nekoga za koga ne znam koji su mu ideološki ili politički stavovi, ili kako je preživeo ratove na tlu bivše Jugoslavije, obično kažem – naš jezik, da bismo ostvarili komunikaciju. Višejezičnost ne umanjuje autentičnost identiteta.
Kako proširiti granice shvatanja ljudskog identiteta tamo gde postoje stereotipi?
Obrazovanjem koje nije zasnovano na principu nacionalnog, već ličnog suvereniteta. U Srbiji ili Hrvatskoj, lični identitet inferioran je u odnosu na nacionalni identitet. Međutim, demokratija je zasnovana na principu ličnog suvereniteta. Ovde se glasa za liste, a ne za pojedince, nema pojedinačnih političkih programa.
Jedno od ključnih pitanja vaše proze, kao i kolumni koje pišete, jeste moralni kontinuitet, problem sećanja?
Stabilno društvo, u kojem se vrednuje lični suverenitet, omogućava nam da svoj život organizujemo oko nečega što je možda iluzija, ali što može da postane stvarnost. To je iluzija moralnog, etičkog i psihološkog kontinuiteta. Generacija mojih roditelja je jugonostalgična, ne zbog ideologije, već zbog toga što su živeli nekih pedesetak godina u situaciji između ratova, u kojoj je takav kontinuitet bio moguć. Tada se smatralo da kada nešto gradiš – postaješ ljudsko biće. Onda je takav kontinuitet od nekoliko decenija bio razbijen ratom, što je dovelo do toga da neki pošteni i dobri ljudi postanu zločinci. Moja je ideja da budu izbegnute okolnosti koje omogućavaju ljudima da se preokrenu. Ako smo dobri ljudi sada, da nastavimo da budemo dobri dokle god možemo. Da sam bio u ratu, ne znam šta bih radio, volim da mislim da bih bio dobar.
Odbrana lične zone u odnosu na kolektivno je, takođe, vaša tema?
Volim da mislim da delujem u tradiciji književnosti kojoj je pripadao i Danilo Kiš, tradiciji svetske književnosti koja omogućava pričanje pripovesti o drugim ljudima.
O ratnom stradanju Sarajeva slušali ste iz Čikaga. Kako sada vidite svoj rodni grad?
U Sarajevu je uvek bolja situacija nego u drugim delovima Bosne i Hercegovine. Tako je bilo i pre poplava. U Sarajevo se ne vraćam da bih se susreo sa prvom mladošću, to sam prevazišao, već da bih video realni grad u kojem ima i ružnih stvari. Zanima me šta će biti sa svim tim, iz lične, moralne i ljudske odgovornosti. I zbog činjenice što sam dobrim delom formiran kao čovek i kao pisac u kontekstu Sarajeva i Bosne i Hercegovine.
Pišete i o etičkom jazu između ljudi koji su na vlasti i običnih ljudi u BiH. Da li to može da se kaže i vašu drugu domovinu, za Ameriku?
Mislim da ljudi imaju dobre i loše potencijale kada se rode. U stabilnom društvu, koje se brine o svojim građanima, ustaljuju se te dobre ljudske osobine. Moje iskustvo sa Bosnom i Hercegovinom govori o tome da uprkos ratu ima puno dobrih ljudi koji nikako da ostvare potencijale svoje dobrote. U Americi su raskoli više klasni, a ne etno-nacionalni. Ono što u Americi postoji delom je propaganda, a delom neophodna utopija, zamišljanje države kao prostora u kojem svi imaju pravo da ostvare svoje mogućnosti. Realno to nije uvek tako. Ali postoji ideja kojoj možemo da se okrenemo.
Izneli ste i paradoks da ti dobri ljudi u Bosni glasaju za zločince kako bi sačuvali sopstvenu dobrotu?
To je paradoks ograničenog društva: ljudi štite svoje autonomne zone. Moji prijatelji u Sarajevu, koji se bave kreativnim poslovima operišu u ograđenim zonama. Izvan toga se pribojavaju. To je vrlo različito od situacije u nekoj demokratiji gde je kompletno društvo jedna zona. Gde postoji kompromis, i gde se uprkos političkim razlikama gradi zajednički interes. Društvo koje funkcioniše na osnovu autonomnih zona, gubi javni prostor, u njemu opada kvalitet štampe, uobičajene su svađe i govor mržnje.
Igrate fudbal, pišete o fudbalu kao o nečemu što je i više od igre, za koga ćete navijati na ovom Svetskom prvenstvu?
I fudbal može da se definiše kao javni prostor. Uđemo u njega i poštujemo druge lične suverenitete, delujemo ka zajedničkom interesu. Igramo da bismo se družili i da bismo se opet vratili na teren. To se uklapa u način na koji razmišljam o svim stvarima koje volim. Navijaću za BiH, mada mi je draga i reprezentacija Urugvaja.
----------------------------------------------
Princip je bio komplikovana ličnost
Ličnost Gavrila Principa je „lakmus papir” za sve koji razmišljaju o Prvom svetskom ratu. Kako ga vi vidite?
Svestan sam simboličke vrednosti Principa, pregovora i sukoba vezanih za njegovo ime. Gavrilo Princip bio je komplikovana ličnost, mladić koji je imao pozitivni, revolucionarni, zanos. Ali to ne znači da istovremeno nije bio i ubica. Mislim da je delimično bio tako motivisan, a delom manipulacijama tajnih službi. Nije bio u situaciji da donosi ispravne etičke, političke i istorijske odluke. Sa ove distance vidimo ga kao simbol. U kontekstu ove naše priče, njegov je lični suverenitet eliminisan. Meni je kao piscu mnogo zanimljivija ta zbunjena i složena ličnost mladića koji nije znao tačno šta radi. Ne moram da zaključim šta je on to bio, zanimljivije mi je da razmišljam šta je mogao da bude.
Marina Vulićević
objavljeno: 16.06.2014.
