Izvor: Politika, 13.Feb.2014, 16:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Od­bra­na sit­nih lo­po­va

Ovo ni­su sa­mo kra­đe, ni­ti sa­mo kri­mi­nal. To su sit­ne kra­đe krup­nog zna­če­nja.

U vre­me onih sne­žnih na­no­sa, zre­nja­nin­skoj po­li­ci­ji je pri­ja­vlje­no ne­ko­li­ko slu­ča­je­va kra­đe iz za­ve­ja­nih vo­zi­la na pu­tu Sta­ji­će­vo–Zre­nja­nin. Ukra­de­ni su ce-de ple­jer, toč­ko­vi, naf­ta iz re­zer­vo­a­ra, aku­mu­la­tor, pr­va po­moć... U jed­nim no­vi­na­ma ta vest je na­slo­vlje­na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa­mo jed­nom reč­ju: Sra­mo­ta.

I ra­ni­je smo ih slu­ša­li, slič­ne. U Kra­gu­jev­cu ukra­li ba­kar­no po­sto­lje za več­nu va­tru na stra­ti­štu iz­gi­nu­lih đa­ka, u Be­o­gra­du spo­men-plo­ču Ago­sti­na Ne­ta, od­ne­li bron­za­nu bi­stu na­rod­nog he­ro­ja, opljač­ka­li cr­kvu... Sra­mo­ta.

Ovo ni­su sa­mo kra­đe, ni­ti sa­mo kri­mi­nal. To su sit­ne kra­đe krup­nog zna­če­nja. To su ve­sti o pro­pa­sti na­ro­da u Sr­bi­ji na­ših da­na. Ka­da ne po­sto­ji ni­šta što bi bi­lo to­li­ko sve­to da se ne bi sme­lo ukra­sti.

Od­u­vek se kra­lo i uvek će, ali su po­sto­ja­la vre­me­na ka­da su i lo­po­vi ima­li ne­ko svo­je čoj­stvo. Zna­lo se da se ne­što jed­no­stav­no – ne kra­de. Da po­sto­je si­tu­a­ci­je u ko­ji­ma se ne kra­de i me­sta na ko­ji­ma se ne kra­de. Bi­lo je sve­ga i sva­če­ga za kra­đu i ukra­sti je bi­lo sra­mo­ta.

Bi­lo je ne­pi­sa­no pra­vi­lo: ne pljač­ka­ju se žr­tve pri­rod­nih ne­po­go­da, ne pljač­ka­ju se gro­blja i stra­ti­šta, bi­ste he­ro­ja, cr­kve... Ne pljač­ka se pro­sjak, sle­pac, ubo­žnik...

Šta se to do­go­di­lo sa sit­nim lo­po­vi­ma na­ših da­na? Od­go­vor na ovo pi­ta­nje ne da­je kri­mi­na­li­sti­ka, već so­ci­o­lo­gi­ja i so­ci­jal­na psi­ho­lo­gi­ja. Lju­di su isti, ni­su se pro­me­ni­li ni sit­ni lo­po­vi. Pro­me­ni­le su se okol­no­sti. Sve vi­še je lju­di ko­ji kra­du jer ne­ma­ju iz­bor. Kra­du ba­kar­nu ži­cu sa tran­sfor­ma­to­ra pod struj­nim na­po­nom, jer ne­ma­ju šta da iz­gu­be, osim ži­vo­ta. A ži­vot je naj­jev­ti­ni­ji. Be­o­grad­ski advo­kat i kri­mi­no­log Ra­to­mir B. Voj­vo­dić na­veo je da su „Ame­ri­kan­ci iz­ra­ču­na­li da je­dan ljud­ski ži­vot vre­di 80 mi­li­o­na do­la­ra!“ Ali to su ne­ki dru­gi ljud­ski ži­vo­ti.

Dok ko­ra­čam ure­đe­nim še­ta­li­štem po­red Ku­pin­ca, u Obre­nov­cu, gle­dam, na sva­kih de­set me­ta­ra su ban­de­re sa sve­tilj­ka­ma na sun­če­vu ener­gi­ju. I sva­ka ima svoj tran­sfor­ma­tor (ili ka­ko se to već na­zi­va). U stva­ri, osta­la su sa­mo ku­ći­šta a iz njih su po­ču­pa­ne sve ži­ce i osta­lo što se na ot­pa­du mo­že pro­da­ti. Zbog to­ga še­ta­ča ob­u­zi­ma tu­ga, bes, pa i ne­moć. Naj­pre bes na lo­po­ve a on­da na one ko­ji su ih uči­ni­li lo­po­vi­ma.

U ze­mlji u ko­joj je pri­vi­le­gi­ja bi­ti za­po­slen, u stal­nom stra­hu da to ne­će du­go tra­ja­ti, ogro­man broj lju­di une­zve­re­nih oči­ju gle­da u bu­duć­nost ko­je ne­ma. A ži­vi se u sa­da­šnjo­sti, pra­vo je ču­do ka­ko. Mno­gi go­di­na­ma mo­le da im se is­pla­ti za­ra­đe­no, dve-tri-pet go­di­na za­o­sta­lih pla­ta – a kad re­či­ma i su­za­ma ne mo­gu do­ći do svo­ga, se­ku se­bi pr­ste, mi­sle, ta­ko će ne­kog umi­lo­sti­vi­ti. A Ne­kog je baš bri­ga.

Kad se osta­ne sa­svim bez pri­ho­da, kad se vi­še ni­šta ni­kom pro­da­ti ne mo­že, ka­da se ne­ma kud, i po­šte­ni lju­di po­sta­ju lo­po­vi. Ili lo­po­vi ili sa­mo­u­bi­ce. I ubi­ce, de­ša­va se.

Za­to se ne lju­tim na lju­de ko­ji kra­du čak i po­sto­lje več­ne va­tre, i bi­ste he­ro­ja, i cr­kve­ne pa­re i kon­di­re, i ...

Oni je­su lo­po­vi sa sta­no­vi­šta prav­nog, kao ta­kvi mo­gu bi­ti osu­đe­ni i za­tvo­re­ni, što je nji­ma mo­žda je­di­na na­da u bo­lje su­tra. Jer u za­tvo­ru ima da se je­de i spa­va u to­plom. Ali, avaj, za­tvo­ri su pu­ni.

Ško­le po se­li­ma ga­snu kao po­sled­nji žar u mra­ku, a za­tvo­ri cve­ta­ju.

Na po­čet­ku smo 21. ve­ka i opet (bez pre­stan­ka) pred isto­rij­skim od­lu­ka­ma, isto­rij­skim pre­kret­ni­ca­ma i da­tu­mi­ma, kao i po­čet­kom dva­de­se­tog, sa­mo što su on­da ra­to­vi (bal­kan­ski i Pr­vi svet­ski) bi­li na po­mo­lu, a ovo­vre­me­ni su upra­vo mi­nu­li.

Ima li raz­li­ke iz­me­đu po­me­nu­ta dva po­čet­ka ve­ka? Šta se pro­me­ni­lo?

Da je živ, po­sle sto go­di­na (tač­ni­je – 104), ka­kvu bi Vla­di­slav Pet­ko­vić Dis (1880–1917) sa­ti­rič­nu pe­smu na­pi­sao da­nas? To ne zna­mo, ali zna­mo ka­kvu je na­pi­sao on­da. Za pod­se­ća­nje sa­mo ne­ko­li­ko stro­fa:

„Raz­vi­lo se cr­no vre­me opa­da­nja,/ Na­bu­jao šljam i raz­vrat i po­ro­ci,/ Po­di­gao se tru­li za­dah pro­pa­da­nja, /Umr­li su svi he­ro­ji i pro­ro­ci./ Raz­vi­lo se cr­no vre­me opa­da­nja. (...)

Po­kra­de­ni svi hra­mo­vi i ći­vo­ti, /Isme­ja­ne sve vr­li­ne i po­šte­nje, /Po­ni­že­ni svi gro­bo­vi i ži­vo­ti, /Upr­lja­no i ope­lo i kr­šte­nje. /Po­kra­de­ni svi hra­mo­vi i ći­vo­ti. (...)

Od pan­du­ra stvo­ri­li smo ve­li­ka­še, /Do­sto­jan­stva po­de­li­še idi­o­ti, /Lo­po­vi nam iz­ra­đu­ju bo­ga­ta­še, /Mrač­ne du­še na­zva­še se pa­tri­o­ti. /Od pan­du­ra stvo­ri­li smo ve­li­ka­še.

Svo­ju mu­drost ras­to­či­smo na iz­bo­re, / Svo­ju hra­brost na pod­va­le i obe­de, Bu­duć­no­sti za­tro­va­smo sve iz­vo­re,/ A po­ra­ze pro­gla­si­smo za po­be­de. / Svo­ju mu­drost ras­to­či­smo na iz­bo­re.

Pod sra­mo­tom ži­vi na­še po­ko­le­nje, /Ne ču­ju se ni pro­te­sti ni ja­u­ci;/ Pod sra­mo­tom ži­vi na­še jav­no mnje­nje, / Na­ra­šta­ji, ko­ji si­šu ko pa­u­ci. / Pod sra­mo­tom ži­vi na­še po­ko­le­nje.

Po­mr­či­na pri­ti­snu­la na­še da­ne,/ Ne vi­di se jad­na na­ša ze­mlja hu­da; / Al kad po­žar po­du­hva­ti na sve stra­ne, / Ku­da će­mo od sve­tlo­sti i od su­da! / Po­mr­či­na pri­ti­snu­la na­še da­ne.“

Slo­bo­dan Sto­ji­će­vić

objavljeno: 13.02.2014.

Nastavak na Politika...