Izvor: Danas, 01.Okt.2014, 21:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od A do Ž
Niški žandarmi veselo su se tog jutra ukrcali u autobus za Beograd. „Juuupiii, idemo da bijemo pedere“ - nisu krili oduševljenje besplatnom ekskurzijom u glavni grad, a brkati komandir je bio u standardnom očaju: „S kim ja radim? Slušaj vamo! Ne idemo da bijemo pedere, mi idemo da ih branimo! Utuvite to u glavu. Je l’ jasno?!“ I ceo autobus je veselo uzviknuo: „Juuupiii, idemo da branimo pedere.“
Kad su stigli, stavili su ih na neki ćošak iznad Slavije. Tri >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << sata su legitimisali razdragane babe što su krenule na Kalenić pijacu, trista dvadeset dve su ih zamolile da im pomognu oko cegera & džakova i već oko podne su shvatili da su oni, izgleda, na tajnom zadatku: da pomažu domicilnom stanovništvu oko spremanja turšije u akciji „Izađi mi na teglu“. Al’ nas zajebaše, burazeru - već se kod niških žandara primećivala nervoza, karakteristična za ljude koji su u punoj ratnoj opremi od jutra preneli 322 džaka futoškog kupusa po stanovima između Birčaninove i Resavske. Onda su se pojavila četvorica sa kupusom, ali nisu ličili na babe. Odmah su im bili sumnjivi.
- Zdravo kolege. Mi smo Kobre! - rekla su ona četvorica. Rutinski.
- Ko, bre?!
- Kobre!
- Šta ti meni ko, bre, ja tebe pitam: ko, bre!
- Pa Kobre!
- Ma nemoj ti meni ko, bre! Samo ja, kao ovlašćeno službeno lice, smem da pitam: ko, bre!
- Je l’ znaš ti ko je ovo? - uozbiljio se onaj.
- Ko, bre? - gledao je niški žandarm bledo u tog, sećajući se da su mu govorili, pre no što je pošao, da u Beogradu na ulici možeš da sretneš mnoge poznate ličnosti: Čkalju, Džajića, Nešu Galiju, Dragišu Binića, Savu Šumanovića, Tomu Zdravkovića...
- Poznat mi je nešto! Ček, ček, eee znam! Je li, jesi ti pevač Amadeus benda?
- Ne, ma kakav Amadeus bend... Ja sam Vučić!
- Ti Vučić! Aj, bre, ne seri, pa znam ja kako izgleda Vučić, nisam ja budala! Mene ste našli!
- Ali, ja sam brat, znate. Evo lična karta!
- Brat! Da nisi topli brat!? Komandire, evo ga jedan topli bata što treba da ga branimo! - uzviknuo je žandarm.
- Ne, ne, ma kakvi, ja sam premijerov burazer. Idem s obezbeđenjem da odnesem neki kupus kod roditelja... To je tu odmah, 150 metara...
- Kupus! Čekaj, bre, dečko, pa vi nam smanjujete lične dohotke, nedeljom nas dovlačite ovde čak iz Niš da spremamo turšiju s ovim dosadnim babama, a tebi obezbeđenje prenosi kupus! - ljutnuo se žandarm.
- Pa dobro, evo prenesite nam vi kupus, kad ste već došli zbog toga...
- Mi da vam nosimo kupus!!! - reklo je, unisono, svih 50 žandara i prešlo na interne konsultacije.
- Ma daj da ga izlemamo, bre... Ustao sam u pola dva da me ovde zamajavaju.
- Jesi normalan! Šta ako je stvarno Vučićev burazer!?
- Ma nije, folira se, bre! Vučićev burazer je, koliko ja znam, Vjerica Radeta. A i da jeste, znaš ti koliki je Beograd, neće niko da primeti. To se ovde dešava stalno, znaš.
- A šta ako nas tuži Vučiću?
- Neće, neće, nije Vučić tu, on je u Tekiji!
- Šta će tamo?
- Pa ima, valjda, ona „Zlatna bućka Đerdapa“. Uuuu, kakve sam ja tamo somove vatao sa pašenogom, ooovooolike...
- Tako znači, on vata plemenite životinje somove, a mi ovde pomažemo babama. E neće moći. Komandire, komanduj!
I tako je to bilo od A do Ž.
