Izvor: Politika, 23.Dec.2012, 00:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Običan dan
06:30 je vreme kad obično sedam u kola i uključujem motor. U rukama držim CD, zagledam broj ...aha ovo je već 8. CD od ukupno 19. na kojima je snimljena knjiga "1Q84" japanskog pisca Murakamija.
Nekako me uvek grize savest kad me pitaju da li sam čitala njegov poznati roman "Norveška šuma", nisam, uvek je nešto drugo bilo prioritet.
Pogled mi skreće sa CD-a u rukama, napolje...pokušava da se zaustavi na nekoj čvrstoj formi da prepozna neki predmet, što je jako teško. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Napolju rominja neka sitna kiša, gotovo da je nemoguće pogoditi je li to zaista kiša ili neka čudna magla, još uvek je potpuni mrak. Do mene dopire slaba svetlost ulične rasvete, ali mogu da naslutim obrise sa druge strane ulice, ogromno drveće, crno i mokro, tu je početak onog dela šume gde obično idem u šetnju ili na trčanje...
Kao i predhodnih dana ispred mene je oko 70 km puta do posla, jutros me auto-put podseća na neku vrstu tunela, sastavila se zemlja sa nebom, i sve je nekako uvijeno u kišu i maglu, jedino se dobro nekoliko stotina metara napred zahvaljujući dobrom osvetljenju pored puta. Razmišljam , upravo kao u životu , ne moramo uvek videti cilj, ali moramo znati da smo na pravom putu, i naravno prilagoditi brzinu svom tempu. A što se tiče brzine na auto putu, nju su prilagodili životu, dozvoljeno je voziti 100 km/sat, a kazne za prekoračenje su takve, da onome ko ih dobije neće pasti na pamet da greške ponovi, naravno pod uslovom da je normalan.
07:25. Ukucavam svoj indentifikacioni broj i ulazim u zgradu gde radim, palim svetlo. Obično stizem prva, a konkurencija mi je jedan pomoćni radnik koji je nekad tu pre mene. Zašto to radim, mislim – zašto dolazim ranije na posao? Da se razumemo - ne moram, i preskočiću analizu sopstvenog karaktera. Recimo samo da volim da se pripremim za novi radni dan, popijem čaj, pregledam poštu.
Povremeno pogledam kroz prozor, još uvek je mrak i pada kiša, s tim da se nazire vijugava kolona kola koja se približava gradu. Ne sećam se kad sam poslednji put videla da dvoje ljudi sede u istim kolima na putu za posao, obično je to jedan vozač, i uvek se pitam - šta sluša?
08:00 Otvaram vrata ordinacije, propuštam prvog pacijenta, i menjam oznaku na vratima da je "zauzeto".
16:00 Vreme je da se vozi nazad, ovog puta je na redu CD br.9. Ispred mene ponovo 70 km i naravno mrak. Ne bih mogla da garantujem da je danas upošte i bilo dana, u svakom slučaju ja nisam stigla da ga vidim. A radni dan je u mom poslu uvek drugačiji, svaki na neki način nova priča o ljudskoj sudbini.
17:00 Stižem kući. Volim da kažem da je kuća moje sveto mesto. Vreme je za obične dnevne obaveze.
18:30. Na putu sam prema školi. Idemo na razgovor sa kontakt-nastavnikom, mislim da se ta funkcija u Srbiji još uvek zove razredni starešina (zvuči mi vojnički). Razgovor je zakazan pre dve nedelje za 19:00, posle čega prema potrebi i želji sledi susret sa drugim predmetnim nastavnicima. Naći mesto za parkiranje u ovo doba dana u blizini škole koja je pored terena za hokej, terena za fudbal, sportske hale i novog zatvorenog bazena (za koga kažu da je najbolji u Norveškoj) spada u domen naučne fantastike, pošto sve vrvi od dece i njihovih roditelja, koji ih prate na raznim sporskim aktivnostima. No, stižemo na vreme, nastavnica – mlada, ljubazna Norvežanka govori dijalektom koji teško razumem.
Ona počinje razgovor pitanjem mom sinu „Kako je?“ Na šta ovaj odgovara uz osmeh da je „Sve dobro“. Zatim pita da li je uvek sve dobro, i dobija potvrdan odgovor. Ona se osmehuje i kaže da i ona misli da je sve dobro. A ja sam opet tu da čujem šta nije dobro, ili da pronađem nešto što nije dobro. Profesionalna deformacija, verovatno. Razgovor traje kao što je ranije dogovoreno 15 minuta, a i o čcemu bismo i pričali vie kad je "sve dobro". Nastavnica potvrđuje da neće biti više ovakvih razgovora u toku ove školske godine, i dodaje da me od februara mogu pozivati na razgovor samo uz saglasnost moga sina koji tada postaje punoletan.
Naravno i sama sam kao lekar bezbroj puta rekla roditeljima da ih ne mogu informisati o sadržaju razgovara sa njihovom decom ako su starija od 16 godina i ne daju pristanak (postoje i izuzeci, ali nema ih puno). Klimam glavom, smeškam se, pogledam u sina, i on se smeška, klima glavom.
On i ja se razumemo, već je odavno naučio da kod nas u porodici još uvek čvrsto vladaju neki srpski zakoni, jedan od njih je da majka o školi mora sve da zna.
U sali za fizičko je oko 40 stolova i za svakim sedi po neki nastavnik. Pozdravljam se prvo sa nastavnikom nemačkog, i razmišljam kako je to sve normalno - da Kinez predaje Nemački u Norveškoj. Nastavnik hemije, uz smeškanje i "sve je dobro", izgleda pomalo iznenađen željom moga sina da studira medicinu, a ne hemiju. Nastavnik matematike razgovara sa mojim sinom o upotrebi kalkulatora na računaru u toku testa, prekidam ih, i objašnjavaju mi da je to dozvoljeno i da onaj ko ne zna matematiku ne može ni da upotrebi taj "kalkulator", nije to onaj običan kalkulator kao na mom stolu.
U glavi mi se javlja slika iz detinjstva kad sam sakupljala drščice od lizalica , ukupno sto, i koristila ih kao moj prvi "kalkulator" u prvom razredu u jednoj seoskoj osnovnoj školi. To mi nije bilo nikakva prepreka da završim dva fakulteta i da imam dve specijalizacije, a nije to ni bilo pre "sto godina".... Deca već imaju svako svoj računar koji su dobili u školi tako da urađene zadatke šalju nastavnicima, a od njih dobijaju nazad ocene i komentare, naravno imejlom. Na poslu dobar deo vremena provodim objašnjavajući kakav negativan uticaj po zdravlje ima dugo sedenje pred računarom, a sad slušam da će biti još više sati ispred računara...osećam se bespomoćnom.
20:30 Ponovo smo u našem "svetom mestu". Iza mene je jedan običan dan, a ispred mene nekoliko sati za "moju dušu". Uskoro ću na spavanje. A ujutru ...o tome ću misliti sutra, baš kao i Skarlet O' Hara u "Prohujalo sa vihorom".
......
Čitam često pisma drugih ljudi koji žive u inostanstvu. Neka me nasmeju, druga me navedu da posetim zemlju o kojoj se piše,ali me, priznajem, najveći deo pisama rastuži. Mnogi prolaze kroz teške životne periode, kakav sam i ja imala po dolasku u Norvešku. I baš kao što je Meša Selimović rekao "Čovek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao - pre nekoliko dana dobijem poruku od jedne bivše učenice iz medicinske škole koja se nedavno doselila u Norvešku i koja piše "tamo gde sam ja, tamo mi je sve". Ta rečenica me je "pogodila", jer sam potrošila dobar deo vremena deleći ga na "moj život u Srbiji" i "moj život u Norveškoj", dok nisam razumela izreku da "gde god da odeš nosiš sebe". Sada, ja živim tamo gde sam, i kao što moj sin reče - "sve je dobro".
Lola Veljović, Norveška
..............
NAPOMENA: Molimo vas da imate u vidu da nije dozvoljeno prenositi tekstove sa rubrike bez prethodnog pisanog odobrenja autora i Politike Online jer se time dvostruko krše autorska prava. Nepoštovanje ove zabrane proizvešće zakonske posledice. Redakcija.
objavljeno: 23.12.2012.
