Izvor: Politika, 28.Dec.2014, 13:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O Musi i našim demonima
U zaboravljeni dorćolski tunel uselio se nepoznati crni brat. Bio je to čovek bez krova i bez groba, što bi rekli Romi. Musa Beri nije mogao da zna kako je, tražeći sreću u Srbiji, već odavno bio mrtav
Ispravka
Nenamernom tehničkom greškom, u štampanom izdanju „Politike”, na strani 6, danas je pod naslovom „O Musi i našim demonima”, umesto teksta Aleksandra Apostolovskog, objavljena prošlonedeljna kolumna Zorana Ćirjakovića „Zašto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nema ni drugog ni trećeg puta”. Zbog ovog propusta izvinjavamo se čitaocima i autorima.
V. D.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ponekad, na naše ogromno čuđenje, iznenadimo sami sebe. Gle čuda, pogledamo se u ogledalo i vidimo kako smo ipak skinuli crninu, iako smo odavno počeli da je nosimo avansno. To je, inače, gotovo foklorni običaj samosažaljenja, nacionalne discipline koja podrazumeva da parastose održavamo za života, mada smo, kao nacija, već proglašeni za mušterije veoma ugledne i besmrtne porodice Topalović.
I onda se, iznenada, na beogradskom Dorćolu, pojavi crni mladić iz Gambije. Ko zna zašto i ko zna zbog čega se nastanio baš tu, na mestu nekadašnje romske tvrđave, „betonjerke”, srušene sedamdesetih godina, veka prošlog, na Dunavskom keju.
Crni mladić zauzeo je jedan od dva preostala bunkera preostalih od tog ciganskog utvrđenja, dokrajčenog bagerima koje je platila Svetska banka kako bi raselila čergarsku braću u stanove, a teren pokraj Dunava pripremila za izgradnju futurističke marine za superluksuzne jahte, koja postoji samo na maketama i u virtuelnim svetovima.
Romi su, nekada, jedni drugima preprodavali staništa u „betonjerki” za velike novce, jer Beograd vrvi od đubreta, ili, politički korektno kazano, od sekundarnih sirovina. Bila je to neka vrsta ciganskog Belvila, ali su pred naletom oklopne mehanizacije, zauvek iščezla braća iz tog kraja koju opkoljavaju zgrade u kojoj živi beogradska viša srednja klasa.
Ukoliko se ta kasta uopšte i održala u doba kada su Srbi, evolutivno, krenuli u rikverc. Naime, žive od onoga što uberu ili ulove.
U zaboravljeni tunel, nekog dana skorašnjeg, uselio se nepoznati crni brat. Bio je to čovek bez krova i bez groba, što bi rekli Cigani. Došao je nepozvan, ali je upoznao mnogo Dorćolaca i živeo kao njegovi preci iz „betonjerke”, raseljeni po montažnim kontejnerima ili soliterskim katakombama. Sakupljao je đubre, grejao je vodu iz Dunava, voleo je pse, osvojio je srce jedne lepe i pametne andergraund Beograđanke. Onda je umro.
U oblačni petak, kada je Beograd već uveliko mirisao na sneg, snimatelji jedne televizije plakali su dok je novinar pravio priču o neznancu koji je došao da ovde pronađe sreću. Plakali su i Dorćolci, gledajući prizor sa prozora.
Priča bi bila holivudska, samo da nije srpska! Naime, Musa Beri nije mogao da zna kako je, tražeći sreću u Srbiji, već odavno bio mrtav.
Ali, neznanac je probudio sve nas. Običan svet žali ga kao brata najrođenijeg, te priča poprima razmere „velikog slučaja”, jer i kamermani, i sav taj običan svet sa prozora koji pušta suzu, zna da je, ušavši u taj tunel, Musa postao deo našeg ukletog mikrokosmosa i naše sudbine. I zato mu nije trebala ni lična karta, ni potvrda o prebivalištu, ni pasoš.
Za „Politikom”, koja je otvorila ovu priču, krenuli su tabloidi, ali su, u mimohodu, pokraj Musinog tunela, negde zaturili onu krvožednost i želju da mu, pored patologa, i oni kopaju po unutrašnjim organima i sitnim crevcima.
Pokazalo se da postoji ljudska saosećajnost iza koje ne stoji takozvani društveni aktivizam nevladinog sektora ili naručeno državno naricanje. Beskućnik iz tunela, zadnja pošta Gambija, postao je tako ujedinitelj raspolućenog društva bar na nekoliko dana i valjda se to naslućuje kroz izražavanje žalosti koje nije eskaliralo kada se, pre dve godine, u drugom preostalom tunelu „betonjerke”, pod sličnim okolnostima, obesio jedan azilant Egipćanin. Bila je to vest od svega nekoliko rečenica, na dnu strane.
Zašto je Srbija ponovo prepolovljena po starim matricama, na parove razbrojs? Odnosno, na prvu i drugu? Čak i kada razlozi za tu vantelesnu ideološku oplodnju javnog prostora ne postoje, oni se instaliraju veštački.
Tako je i najobičnija statistika o natalitetu izvitoperena u žensko-ženski obračun koji je izmakao svakoj razumnoj kontroli i u koji se, posle feministkinja, umešala i čitava pešadija muškaraca i sa ove i sa one strane neudatih tridesetogodišnjakinja.
Veštačko iscrtavanje Mažino linije između takozvane konzervativne, nacionalističke i proruske Srbije, i nasuprot njoj, građanske, liberalne i atlantske rodne grude, bilo je vidljivo i u slučaju „Ognjanović”.
Kada su se pojavile i najmanje sumnje u mogućnost da se nešto mulja s novcem iz fonda namenjenih maloj, nesrećnoj Tijani, istraživači su proglašavani za nedostojne ljudske primerke koji u džepu nose izvod iz matične knjige rođenih u kom je, umesto imena oca, upisano – čudovište.
Tako je „hejterski” deo javnosti, naročito zaludan na društvenim mrežama, kao novom mediju u kojem je svaki tviteraš istovremeno vlasnik medija i urednik samom sebi, bilo kome ko je i pomislio da pita šta je sa 2,6 miliona evra za Ognjanoviće, unapred spaljen na inkvicizicijskom sudu „novog doba”.
U zemlji deoba, što je nacionalna mantra ustanovljena kao genetska greška svih Srba, softverski ugrađena u lektire, politiku i društvene mreže, nastavlja se dalje, sa optimističkom, kafkijanskom logikom: pitaš li za Ognjanoviće, mora da si vučićevac. Potom taj istraživač postaje dodatno sumnjiv, kao branilac diktature i obožavalac natalitetnohuškaštva.
Smajlovićka je, recimo, među propovednicima večitog srpskog dualizma koji je, kao usud, uspostavljen kako u vezi s Kosovom i NOB-om, tako i kad je reč o fudbalu i folku, odmah po stavljanju u isti koš Basare i Vulina, Zorane i Pere Lukovića, Bebe i Vučića, i još nekoliko komada, prepoznata kao uljez koji kvari nacionalni dert: Majku mu, čim si ničiji, mora da si njihov!
Basara bi je, recimo, klonirao, čime je već izazvao moje unutrašnje nemire. Jer, i jedna ovakva, sasvim nam je dovoljna. Mora da Basara nije imao inspiraciju. Mogao je Ljilju, recimo, da svojim pisanijem postavi u Palminu postavku voštanih figura, tako da se, umesto oko laptopa, mota oko metle. Ali pitanje je, samo, kome bi Ljilja poletela u zagrljaj? Vučiću ili Dani Popović?
Tu zeka pije vodu. Naš suštinski problem nisu dve ideološki ušančene Srbije, jer je ta podela, zapravo, virtuelna. Esencijalno pitanje jeste zašto svaka naredna generacija manje uči, a kad se probudi, umesto da poljubi majku, cmokne android i tepa mu:
– Dobro jutro, kako si spavao!
U takvoj kič-kaubojštini, bogate tate s botoksiranim obrazima, što je zamenilo statusni detalj kariranih košulja u kombinaciji s prugastim kravatama, svojim ćerkama za punoletstvo poklanjaju silikonske grudi.
Tipski uzori našoj deci postaju pijane starlete u rijalitijima koje potežu sekire, a najbolji prijatelji dokazuju odanost jedan drugom tako što noževima probadaju unutrašnje organe, kako bi ubrizgali ogromne količine ljubavi pravo do srca, bubrega ili pankreasa – u zavisnosti od toga gde je skrenuo nož.
I svaka takva rabota vrlo je gledljiva na televizijama s nacionalnim frekvencijama. Potom se dogodi da umre jedan Gambijac skitnica i da palanka utihne. Za nekoga je dovoljno da ta tišina traje jedan dan. Za nekoga nije dovoljna ni čitava večnost.
Ali, kada zaboravimo Musu, ponovo će se probuditi naši demoni i ideološka sapunica o rovovskom svrstavanju će se nastaviti, s užasavajućim pitanjem:
– Čiji si ti, sine?
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 28/12/2014
