Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 04.Maj.2010, 11:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Na tri decenije od Titove smrti

BEOGRAD - Tri decenije od smrti Josipa Broza Tita danas obeležavaju njegovi saborci iz svih krajeva bivše Jugoslavije polaganjem venaca i odavanjem počasti u "Kući cveća" u Beogradu, gde je sahranjen bez komunističkog obeležja.

Neprikosnoveni vođa jugoslovenskih komunista i doživotni predsednik partije i države, umro je 4. maja 1980. godine u Ljubljani u 15.05 sati, a sahranjen je četiri dana kasnije u prisustvu 209 visokih zvaničnika iz 107 država sveta.

Rođendan >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << po dokumentima iz austrijske vojske

Tito je rođen 7. maja 1892. u zagorskom selu Kumrovec u porodici Franje Broza, siromašnog hrvatskog seljaka, i majke Marije Javoršek, rodom iz Slovenije.

U raznim dokumentima pominju se različiti datumi njegovog rođenja, ali je 25. maj - datum iz vremena kada je Tito služio austrijsku vojsku - slavljen kao njegov rođendan, pa je i Hitler na taj dan 1944. naredio njegovo hvatanje u čuvenoj operaciji "Desant na Drvar".

Posle rata, u skladu s "kultom ličnosti" koji je izgradio, njegov rođendan je slavljen kao "Dan mladosti", kada je organizovana štafeta mladosti koja je iz ruke u ruku nošena kroz celu zemlju da bi mu bila uručena na završnom sletu u Beogradu.

U borbama protiv Srba

Kako se u Splitu plakalo za Titom

Fudbalske asove Duleta Savića i Miloša Šestića vest o smrti Josipa Broza Tita je 4. maja 1980. u 15,05 zatekla na splitskom stadionu Poljud, usred utakmice Hajduk - Crvena zvezda.

Savić je bio na klupi, Šestić na terenu, a 30 godina kasnije oni su se u izjavama Tanjugu prisetili tih trenutaka.

Šestić kaže da su tada "normalno, svi plakali", a Savić tvrdi da se nasmejao, a da je tadašnji trener Zvezde bio ljut, jer je prekinuta utakmica u kojoj su "imali Hajduk".

Strah za sutra

Savić kaže da zbog nesporazuma sa trenerom Brankom Stankovićem nije igrao utakmicu proti Hajduka, koja je mogla da odluči šampiona Jugoslavije i sedeo je na klupi.

"U jednom trenutku prišao mi je jedan prijatelj iz FSS i rekao 'umro je'! Nasmejao sam se i pitao kada, jer sam znao na koga misli. Odgovorio mi je ' u februaru, ali sada su javili'. Nasmejao sam se, jer smo se često šalili na sličan način", kaže Savić.

Napadač Crvene zvezde dodaje da se tada okrenuo prema svečanoj loži i da je video da je potpuno prazna, iako su se par minuta ranije u njoj nalazili partijski funkcioneri Hrvatske i Splita.

"Tada je vest stigla do trenera Stankovića koji se iznervirao. Ništa me ne interesuje, igramo dobro, kakav Tito, vikao je Stanković, a onda su trojica ljudi ušla u teren i rekli sudiji Husrefu Muharemoviću da prekine utakmicu", kaže Savić

Par trenutaka kasnije, igrači oba tima i sudije stali su na centar igrališta, a zvanični spiker je saopštio da je umro Tito.

"Začuli su se krici. Neko je zaplakao, neko je vrisnuo. Mislim da je u tom trenutku preovladavao strah od toga šta će biti sutra, jer smo decenijama bili vaspitavani da se bez njega ne može, da je on jedino vredno u državi", rekao je Savić.



Bezbednost klupe u parku

U trenutku prekida utakmce, Šestić je bio na terenu.

"Kada je sudija prekinuo utakmicu okupili smo se na centru. Pre utakmice smo načuli da bi to moglo da se desi, jer je kružila informacija da je Tito umro. Svi su plakali, normalno", priseća se Šestić.

Snimci trenutaka u kojima 50 hiljada ljudi na stadionu Poljud plače i peva "Druže Tito mi ti se kunemo" tog dana obišli su svet.

Tri decenije kasnije, i Savić i Šestić se "godina s Titom" prisećaju sa setom.

Savić kaže da je tek kasnije spoznao "pravu stranu vladavine Tita, Saveza komunista i celog tog bloka", ali dodaje da je to bio lep period, jer, kako kaže, "kad ste mladi, sve vam je lepo".

Šestić ističe da je "to vreme bilo dobro za sve".

"Bez obzira na sve, bilo je mirno. Mogao si da legneš na klupi u parku i niko te ne dira. Sada nije tako."

Broz je završio bravarski zanat u Sisku, a 1910. se zaposlio kao metalski radnik u Zagrebu, gde je postao član Saveza metalskih radnika i Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slovenije.

Vojni rok služio je u Beču i Zagrebu, gde je 1914. završio podoficirsku školu sa činom vodnika. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata uhapšen je zbog antiratne propagande i zatvoren u Petrovaradinsku tvrđavu, ali je ubrzo pušten i poslat na srpski front.

Učestvovao je u borbama protiv Srba na Drini, Gučevu, Mačkovom kamenu, a zatim i u bitkama na Ceru i Kolubari, a 1915. godine je poslat na ruski front, pa je na Karpatima ranjen i zarobljen.

Posle 13 meseci lečenja, upućen je na prinudni rad na Uralu, odakle je pobegao, pridružio se Internacionalnoj crvenoj gardi i u julu 1917. učestvovao u boljševičkim demonstracijama.

Tada je prihvatio lenjinizam kao političku orjentaciju, a 1920. postaje i član Jugoslovenske sekcije Ruske KP (boljševika).



Profesionalni revolucionar

U Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca vratio se 1923. i počeo da se bavi revolucionarnim radom, da bi 1927. postao organizacioni sekretar Gradskog komiteta KPJ u Zagrebu.

Krajem juna 1928. vodi antirežimske demonstracije zbog ubistva vođa Hrvatske seljačke stranke u parlamentu, a 4. avgusta je uhapšen ispred stana u kome je pronađeno nekoliko bombi.

U takozvanom "bombaškom procesu", na kome je izjavio da "priznaje samo sud vlastite partije", osuđen je kao terorista na pet godina robije koju je izdržavao u Lepoglavi i Mariboru.

Po izlasku iz zatvora je interniran u Kumrovec u kućni pritvor, ali ubrzo odlazi u Beč i od tada živi s lažnim dokumentima kao "profesionalni revolucionar".

Od vodnika do maršala

Broz je februara 1935. otišao u Moskvu, u Kominterni je radio pod imenom Fridrih Valter i postao član njenog balkanskog sekretarijata u vreme kada je likvidiran znatan broj jugoslovenskih komunističkih prvaka.

Po povratku u Kraljevinu Jugoslaviju, a voljom Staljina, nakon smenjivanja i likvidacije Milana Gorkića, preuzeo je i njeno rukovođenje.

Tito je oktobra 1940. sastavio novo rukovodstvo KPJ i izložio strategiju komunističkog delovanja koja se temeljila na oružanom ustanku protiv okupatora, uz istovremeno osvajanje vlasti i promenu kapitalističkog društvenog sistema.

Posle napada Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, Tito dolazi u Beograd i krajem juna 1941. pokreće oružani ustanak i revoluciju.

Na slobodnu partizansku teritoriju otišao je 16. septembra iste godine i komandovao najvećim gerilskim pokretom u porobljenoj Evropi.

Posedovao je nesumnjiv vojnički talenat, a o tome svedoči činjenica da je razradio koncepciju stvaranja partizanskih odreda i Pokreta narodnog oslobođenja iz kojeg je 26. novembra 1942. nastala Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije (NOVJ).

Tito je iz rata izašao sa činom maršala, kao legendarni vođa antifašističkog pokreta. Bio je jedini vrhovni komandant u Drugom svetskom ratu koji je ranjen u borbama na Sutjesci.

Doživotni predsednik

Posle rata, u skladu s revolucionarnim idejama, ukinuo monarhiju i višestranački sistem i odmah 1945. izabran za predsednika vlade i ministra odbrane, da bi predsednik države postao 1953.

Na najvišu funkciju je biran sedam puta, s tim što je doživotni predsednik države i partije postao maja 1974, a bio je ujedno i vrhovni komandant oružanih snaga i Saveta nacionalne odbrane.

U zanosu revolucionarne "pravde" odmah posle rata, pod maskom "borbe protiv saradnika okupatora", komunisti pod Titovim vođstvom surovo su se obračunali sa ideološkim i političkim protivnicima, čime je nepovratno uništen čitav građanski sloj.

Informbiro, stvarni i imaginarni

Kada je juna 1948. godine došlo do sukoba sa KP Sovjetskog saveza, Tito i rukovodstvo odbacili su Rezoluciju Informbiroa, kojom su proglašeni za "bandu zaverenika, špijuna i ideoloških jeretika", uz objašnjenje da Staljin nije želeo nezavisan pokret u Jugoslaviji.

Nastao je obračun sa stvarnim i "imaginarnim" pristalicama Informbiroa od kojih su neki preko noći likvidirani, a desetine hiljada zatočene na "Golom otoku".

Broj žrtava u posleratnom obračunu sa kolaboracionistima, komunističkom teroru i čistkama nije tačno utvrđen, a prema najnovijim istraživanjima stradalo je oko 50 hiljada ljudi.

Nesvrstani

U Crnoj Gori čitulje

Nevladina organizacija Generalni konzulat Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, sa sedištem u Tivtu, objavila je danas čitulju povodom 30. godišnjice smrti predsednika bivše Jugoslavije, Josipa Broza Tita.

U čitulji, objavljenoj u listovima Pobjeda i Dan, piše : "trideset... pedeset... vek, Čovek zauvek".

Nekoliko čitulja objavili su i pojedini građani.

Posle obračuna sa Staljinom, u vreme hladnog rata, Tito je na međunarodnoj sceni pozicionirao zemlju između Istoka i Zapada, zbog čega je od polovine pedesetih godina 20. veka, Jugoslavija decenijama dobijala značajnu finansijsku i vojnu pomoć SAD.

Kao izuzetno vešt državnik i ideolog, Tito je u vreme liberalizacije pod vladavinom Hruščova, ubrzo normalizovao odnose sa SSSR-om.

Tito je bio strateg celokupne spoljne politike u NOB, a posle pobede i obnove zemlje, od 1956. okreće se prevashodno spoljnoj politici i jačanju položaja zemlje na međunarodnoj sceni.

Sa liderima Indije i Egipta Nehruom i Naserom inicirao je osnivanje Pokreta nesvrstanih zemalja 1961. godine u Beogradu. Pokret je imao veliki značaj u blokovski podeljenom svetu i uspeo vrlo brzo da okupi veliki broj država Azije, Afrike i Južne Amerike.

Okosnica ove politike bila je nezavisnosti i suverenitet, pravo na samoopredeljenje, ravnopravnost malih i velikih zemalja i aktivna miroljubiva koegzistencija.

Samoupravljanje, pa sepratizam

Tito je inicirao i sa najbližim saradnicima osmislio sistem samoupravljanja i društvenog upravljanja, ali uprkos proklamovanom "bratstvu i jedinstvu" nije uspeo da obuzda nacionalizam i separatizam.

Rukovodstvo sa Titom na čelu obračunava se 1971. godine sa masovnim pokretom hrvatskih nacionalista i šovinista, ali i podržava konzervativne snage u obračunu sa srpskim liberalima 1972.

Posle ovih unutrašnjih potresa, Tito inicira reformu federacije i novi Ustav 1974. i tako otvara put razbijanju države i potpunom nestanku vlastitog nasleđa samo deceniju posle smrti.

Tito je bio počasni član svih akademija u bivšoj Jugoslaviji, doktor vojnih nauka i počasni doktor Univerziteta u Rangunu, Bandungu i Adis Abebi i većine domaćih univerziteta.

Tri puta je odlikovan Ordenom narodnog heroja, dobitnik je Ordena junaka socijalističkog rada, Ordena Lenjina i mnogih drugih domaćih i stranih odlikovanja, a 1973. je dobio Nehruovu nagradu za razumevanje.

Novosađani o Titu

Poslušajte šta su sve za Radio Novi Sad Novosađani rekli o Titu:

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...