Izvor: Kurir, 11.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NIKOM NIŠTA
Reporter Kurira na protestu albanskih studenata u Prištini 10. decembra, na dan koji je do juče važio kao prelomni za dalju sudbinu Kosova i Metohije
PRIŠTINA - U hotel „Beli dvor“ u Čaglavici stigli smo kombijem iz Beograda. To je na tri kilometra od Prištine. U hotelu razgovori već odavno monotoni. Ko je prodao zemlju i za koliko. Kome koliko nude. Od dolaska Kfora slušam iste razgovore. A, Čaglavicu ne mogu da prepoznam. Nikli su industrijski objekti sa svih >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << strana. Štamparija, pumpe, otpadi.
Ukoliko se prodaja imanja i kuća nastavi dosadašnjom brzinom, ovo srpsko selo nadomak Prištine postaće monoetničko, albansko. Prodate su skoro sve obnovljene kuće koje su spaljene tokom martovskog nasilja 2004. godine.
U Prištini smo ranom zorom. Dugačak red za akreditacije. A, onda na ulicu. Da prisustvujemo maršu prištinskih otporaša. Marš za nezavisnost unije studenata protekao je mirno, uz prisustvo dvesta novinara, koji nisu znali šta da jave svojim redakcijama. Nije se dešavalo gotovo ništa. Upravo kaldrmisanom novom glavnom ulicom, kojom su doskoro prolazili automobili, prošetali su se studenti. Čekali smo ih u „Grandu“, uz kafu i kelnere koji svi govore engleski. Pored kolone išao je prodavac semenki. Usred demonstracija kupujem semenke, tražim na srpskom, i nikom to ne smeta. Oko kolone su redari sa crvenim trakama na rukavu. Bile su tu i zastave, Evropske unije, dvoglavi orlovi uvezani sa zastavama NATO...
Sve u svemu, prema zajedničkoj proceni prisutnih novinara, negde oko dve hiljade ljudi. Glavna parola je bila „Kujam deputate“ (gde su poslanici), dosta smo čekali osam godina, sanjamo svoje borce.
Stekao sam utisak da su se umorili, da im je stalo do nezavisnosti koliko Srbima do Evropske unije. Taj 10. decembar nije doneo ništa. Nikom. Bar zasad. Dan D je proticao u miru. Kolona studenata koja je pomalo podsećala na Čedine čuvare vatre krenula je ispred studentskih domova, stigla je u miru do pozorišta. Na ravni krov pozorišta popeli su se novinari. Izgledali su ko jata gavranova željnih krvi, skupljenih sa svih strana sveta. Ali, krvi ovoga puta nije bilo. Nije to više ona ista Priština. Nas desetak novinara koji smo govorili srpski domunđavali smo se međusobno, ali niko se nije na nas obazirao.
Nije mi jasno ko je ovolike novinare prevario. Šta su očekivali, da će se proglasiti nezavisnost i da će sleteti Putin lično? Nema agresivnosti, bar ne na licima koje srećem. I, svi su raspoloženi za priču. A, priča je ista. Mirotvoračka. Ipak je od rata prošlo dosta vremena. Behdžet Bici, pisac, pokazuje mi svoju knjigu i raspituje se koliko bi koštalo štampanje njegove knjige u Beogradu. Ovde je mnogo skupo. Žao mu je što ne može da dođe na Sajam knjiga. Unmikove legitimacije ne priznaju u Srbiji, tvrdi.
Posle čaja, razilazimo se, novinarske bande na sve strane. Ja se penjem uz brdo kod Nikole Beševića, koji je jedini novinar koji je ostao da živi u Prištini. Fotoreportera sam u gužvi izgubio, ali se ne sekiram mnogo. Taksi do Čaglavice i hotela „Beli dvor“ je pet evra. Taksiste ne zanima nacionalnost.
