Izvor: Politika, 02.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krvava dečja bajka
Školskih tuča je uvek bilo, ali bivši učesnici kažu da nikad nisu bile obojene tako očiglednom mržnjom i željom da se ozbiljno povredi kao danas. Kad neko padne, ne tučeš ga više. Ne šutiraš u glavu...
Devojčica odevena u belu jaknu, sa belim kačketom na glavi, šutira u glavu vršnjakinju koja sedi na trotoaru, posrnula posle tuče. Kamere, one u mobilnim telefonima vršnjaka, snimaju. Ni jedna od devojčica nije starija od 14 godina. Obe su nemoćne. Prva da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odupre besmislenom besu, druga da se od toga odbrani.
Dve grupe osnovaca jurišaju jedna na drugu u dvorištu beogradske škole. U pozadini se vide koševi. Dečaci, gle čuda, ne igraju košarku. Boks je ovoga puta njihova disciplina. Ultimejt fajt tačnije. Kamere mobilnih telefona njihovih drugara iz škole, šta bi drugo – snimaju.
Koliko puta kamere ne snimaju?
Ove slike nisu izmišljene, one su deo naše stvarnosti. Stvarnosti u poređenju sa kojom je „Rat dugmića” Luja Pergoa, Andersenovo „Cveće male Ide”. Ko ne veruje, može da proveri na internet stranici youtube.com. Dovoljno je ukucati dve reči: „tuča” i „škola”. Važna napomena: nije za one sa slabijim stomakom.
Kako je došlo do ovoga?
Školskih tuča je uvek bilo, ali bivši učesnici kažu da nikad nisu bile obojene tako očiglednom mržnjom i željom da se ozbiljno povredi kao danas. Kad neko padne, ne tučeš ga više. Ne šutiraš u glavu. To se tada zvalo „fer”. Nešto ranije „stajanje na crtu”. U svakom slučaju – davno prošlo vreme.
Klinci danas potežu noževe u školskim dvorištima. I van njih. Kao da će ubodeni istog trena ustati, nasmejati se i otići. Ipak, nije život crtani film. Neki to, nažalost, saznaju prekasno.
Četvorica četrnaestogodišnjaka iz Osnovne škole „Skadarlija”, svesna su toga da nasilja danas ima više nego ranije. Mnogo više. Tvrde ipak da „ferka nije mrtva”
– Tačno je da danas ima više tuča, da se potežu noževi, lanci, satare. Ali nije uvek tako – govori kratko ošišani tekvondoista visok 180 centimetara i dodaje – Nedavno smo se drug i ja dogovorili da „odmerimo snagu”. Rekli smo: bez palica, noževa i sličnih gluposti. Tako je i bilo. Kad sam suparnika uhvatio „u kragnu” i stegao ga „da ne mrda”, mogao sam da mu radim šta sam hteo. Poštedeo sam ga i pustio, jer to je bila fer tuča. Nažalost, nije uvek tako. Zapravo veoma retko su obračuni među osnovcima i srednjoškolcima „pitomi”.
– Kad zakažemo masovnu tuču „između škola”, onda se nose razni „rekviziti”. Da ne nabrajam sad, razumećeš – kazuje šeretski dečak tamne kose, ruku prekrštenih na grudima i nastavlja – Najčešće do tih zakazanih tuča ne dođe, ali su, u svakom slučaju, masovne tuče danas najčešće. Grupa na grupu, „uletanje”, svega ima. A da vidiš, brate, šta devojčice jedna drugoj rade. Bruka. One se, možda, češće biju nego mi.
Prihvataju osmaci i da nasilje ne mora biti samo fizičko, već da može biti reč i o ponižavanju, šikaniranju, zadirkivanju, vređanju, izopštavanju iz grupe... Od četvorice, trojica su saglasna da je ovakvo, verbalno nasilje, gore nego fizičko.
– Batine su gore – tvrdi četvrti.
Priznaju da se i oni tuku ali da nisu „žedni krvi”. Izgleda kao da je pre reč o želji da se „ne ispadne kukavica” kako reče jedan od dečaka.
– Neko te proziva i ti, kao, treba da ga „iskuliraš”. Ako se ne pobiješ, ako ne odgovoriš na provokaciju, onda si upravo to kukavica – više je nego siguran golobradi „mačo”.
A šta je gore od toga da u društvu budeš obeležen kao kukavica? Možda to da nekoga ozbiljno povrediš. Ili da budeš povređen. Pravo je pitanje ko je, zašto i kako u srpskom društvu uspeo da deci nametne odgovor nasiljem umesto dogovora ili kompromisa kao meru vrednosti.
Borko Pavićevi
--------------------------------------------------
Strah zbog jevtinih patika
Milja Milić je školski pedagog duže od 30 godina. Ona i zaposleni u OŠ „Skadarlija” primećuju da je nasilja među maloletnicima u školi i van nje sve više. Ne samo fizičkog, već i verbalnog. U ovoj školi zaposleni su učinili mnogo kako bi nasilja bilo što manje.
Obezbedili smo školskog policajca. Čak smo zaposlili vojnika na civilnom odsluženju vojnog roka kao obezbeđenje, da bi obe smene bile „pokrivene”. I društvo i država reaguju na povećanje nasilja. Organizuju se savetovanja, seminari, razmenjuju iskustva. „Skadarlija” je ušla u projekat „Škola bez nasilja” u kom u Srbiji danas učestvuje 101 obrazovna ustanova. „Škola bez nasilja” je projekat Vlade Srbije, Unicefa i tima stručnjaka namenjen učenicima nastavnicima, roditeljima i celom društvu. Akciju promoviše i proslavljeni košarkaš Aleksandar Saša Đorđević.
----------------------------------------------------
Škola kao pakao
Ovo su neki od odgovora đaka OŠ „Skadarlija” na pitanja u vezi sa nasiljem u školi.
Zabranjeno mi je da se bijem, a tučem se, jer me neko zeza. K. K. 5. razred
Škola bez nasilja je da se deca ne vraćaju kući sa masnicama. P. T. 6. razred
Mene udaraju, jer misle da sam najslabiji. A ja samo ne želim da se bijem. P. T. 5. razred
Maltretirani učenik se loše oseća i celog života pamti šta su mu radili i oseća se poniženim. F. L. 5. razred
[objavljeno: 03/03/2008.]
