Izvor: Blic, 10.Jul.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krojači rade kao „singerice“
Stariji Beograđani pamte dane u kojima je kvalitet rada krojačica i krojača mogao da bude važnija informacija od kvaliteta rada predsednika vlade. Loše skrojena politika nije, naime, uticala na izglede za udaju i ženidbu, ali loše skrojena haljina ili odelo itekako jesu. Šoping centri i butici danas sakrivaju krojačke radnje, ali ovaj je zanat, za razliku od većine, daleko od izumiranja.
Beograd ima desetine krojačkih salona, a toliko je i razloga zbog kojih ih ljudi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << posećuju, bez obzira na neopisivo raznovrsnu ponudu robnih marki i modela odeće u radnjama glavnog grada. U modnom salonu „Heč” na Dorćolu zatekli smo se baš u trenutku kada je jedan mladić podrobno objašnjavao vlasnici Dušanki Petrović kako bi trabalo da izgledaju njegove nove pantalone. Nakon nekoliko Dušankinih saveta, iz salona je izašao ozaren.
- Koliko god bio veliki izbor garderobe, ljudi žele lični pečat. Tako je i ovaj mladić, pored svih modela pantalona u Beogradu, hteo nešto jedinstveno svoje, nešto unikatno po materijalu i obliku - objašnjava jedan od najvažnijih razloga večne popularnosti krojačkih radnji Dušanka Petrović.
Ne treba zaboraviti ni da su krojački saloni nekada jedino rešenje za ljude nestandardne građe.
- Mnogo je specifično građenih ljudi čije potrebe modni kreatori ne mogu da ispune. A mi možemo da uradimo sve - skratimo, produžimo, suzimo, prikrijemo neke telesne nedostatke ili naglasimo prednosti. Dešava se i da ljudi kupe farmerke koje koštaju po 300 ili 400 evra, pa svejedno dođu do krojača jer nisu oblikovane po njihovoj meri - priča Dušanka, inače diplomirani dizajner sa nekoliko samostalnih modnih revija.
Dobro je što krojači „mogu da urade sve" jer zahtevi današnjih mušterija nisu manje raznovrsni nego što su bili u vreme kada je „singerica" bila zlata vredna imovina.
- Tražene su i haljine i suknje i bluze i svašta drugo. Dobijamo i narudžbine od firmi kojima su potrebne radne kecelje ili koje hoće da prišijemo ambleme na njihove radne uniforme. Nema više velikih fabrika koje to rade. Takođe, devojke ponekad donesu neku staru odeću, možda čak i bakinu, a mi smislimo neki nov detalj i eto potpuno nove stvari - navodi Dragica Milanković iz krojačkog salona „Igla".
Važan je, ili možda najvažniji, i onaj nepopularan razlog opstanka krojačkog zanata - mnogim porodicama lakše je dostupno da krpe i prepravljaju iznošene stvari nego da kupuju nove.
- Najčešće viđamo penzionere i stare mušterije iz kraja. Ljude koje smo nekada zvali srednjim staležom - kaže Dragica.
Ima posla
Beogradski krojači složno tvrde da posla u njihovoj struci ima dovoljno i za mlade. Rad za mašinom, međutim, privlači sve manje ljudi.
- Toliko se radi da se to ne može prepričati. Posla u ovom zanatu ima za svakog ko njime hoće da se bavi - sigurna je Dušanka Petrović iz „Heča". Slično govori i Dragica Milenković iz salona „Igla".
- Pravi je trenutak da nam neko mlađi pomogne, ali nema nikog da dođe - kaže Dragica.
