Izvor: Politika, 07.Feb.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još jedna lutrija
I tako, oni idu i glasaju za jednog ili drugog kandidata među kojima nema razlike
Čini se već pomalo ponižavajuće biti građanin koji pripada nižoj ili se trudi da sebi, porodici i drugima dokaže da pripada srednjoj klasi, a medijski je izložen posvemašnjem govoru još jednim vanrednim parlamentarnim izborima. U pitanju je pojedinac koji po pravilu od (dejstva) politike ima samo štete a ona mu je preko medija ponovo grlato nahrupila u dom potiskujući priču o svemu drugom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tražeći od njega novu volju za učešće u vlastitom kopnjenju i demagoški mu nudeći ono što neće dobiti. Ili hoće, ali je pitanje koliko ga zanima dalji napredak u evrointegracijama kada su one već manje-više zacrtane, i borba protiv korupcije kao svojevrsna zamena za prihodnu ekonomiju, po principu maltene jedinog opipljivijeg aduta u sve većoj nemaštini, mrvice nečeg u opštosti ničeg. Pojedinac o kakvom je ovde reč uliva se u većinu ali političare u principu zanima samo kao glas, nekakav instant protočni bojler koji treba da posluži da želje privilegovanih pređu u opšti opticaj.
Politika bi valjda trebalo da bude servis građana, ali u Srbiji je praktično obrnuto. Pošto je ona zemlja puna paradoksa koja je i inače uglavnom okrenuta na tumbe u odnosu na očekivani poredak stvari, ispostavlja se da bi jedino masovna pasivnost ovde mogla da proizvede neke promene. Sama suština takve pasivnosti poklapa se sa onim što je u svojoj knjizi Značenje Sarkozija pisao jedan od novijih filozofa, Francuz Alen Badiju: „I tako, oni idu i glasaju za jednog ili drugog kandidata među kojima nema razlike. Oni su zapravo potpuno dezorijentisani, kako se pokazuje kad sledeći put promene svoje mišljenje, tek da vide. A opet, država i jednodušni glas štampe u svojim komentarima glasanja predstavljaju tu očiglednu dezorijentaciju kao izbor, na taj način se ograđujući od svake odgovornosti. Vlada, koja ne bi bila naročito drugačija da je izabrana lutrijom, proglašava da je dobila mandat izborom građana i može da nastupa u ime tog izbora.”
Što se srpskih specifičnosti tiče, bilo je valjda dovoljno neprincipijelnih koalicija, i predizbornih i postizbornih, kao i ekskluzivno postizbornih razočaranja. Okolnosti su svakako takve da više ne može biti zasnovanog plašenja birača trijumfom neke druge, znatno različite i pogubnije opcije nego što je to i vladajuća i, za sada, dominantna opoziciona. U oba slučaja, reč je o prozapadnoj, partokratskoj i manje-više demokratskoj orijentaciji sa kozmetičkim primesama nacionalizma. Takođe, novi izbori ionako treba da posluže da relativna većina postane apsolutna, bez obzira na to što se trenutno najmoćniji srpski političar, koji je i praktično odlučio da će do njih da dođe, putem manje-više bezuspešnih sofizama upinjao da dokaže neke druge razloge.
Podaci o sve slabijoj izlaznosti upućuju na to da na izborima, više nego opravdanom nevericom u lokalne političare, glasaju u sve većem procentu oni koji su interesno vezani za stranke, ili su to članovi njihove porodice. Ovi vanredni izbori deluju kao izvanredna šansa za produbljivanje tog trenda. Po principu vrlo odomaćenog paradoksa, jedino izrazitom pasivnošću bi se moglo protumačiti već dominantno nepoverenje u jedno politikantsko ustrojstvo, a to bi i u praksi moralo proizvesti strukturne učinke, koliko god izborni zakon nastojao da predupredi takvu opciju. Naravno, postoji još jedna mogućnost ispoljavanja nezadovoljstva – ili pre apatije? – ali i ona suštinski više pogoduje postojećem sistemu, pošto i ona doprinosi izlaznosti. Dotična opcija belog listića često se navodi kao gubitnička, a neki bi rekli da je to i mogućnost neglasanja. Sa druge strane, cinik bi mogao kazati da bi dodatnim omasovljenjem ovih opcija, posebno potonje, gubitništvo kao sve izraženije osećanje u Srbiji bilo samo jasno izgovoreno i sasvim osvešćeno. Ali jasno ispoljena svest o problemu obično je (tek) prvi korak ka njegovom rešavanju.
Igor Marojević
objavljeno: 07.02.2014.
