Izvor: RTS, 18.Maj.2014, 08:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Islam, između Dobra i Zla
Kada je pre godinu dana u Kairu egipatsko-nemački politikolog Hamed Abdel-Samad nazvao Muslimansku braću "islamskim fašistima", religiozne vođe Bratstva i Game Islamije izdale su "fatvu" pozivajući na njegovo ubistvo. Tada je krenuo u napad i napisao knjigu "Islamski fašizam – analiza". Sada je predstavlja po celoj Evropi. Priznaje da se boji, ali ne odustaje.
Nikad službena, ali uvek prisutna, u evropskim društvima teče debata o ideološko-religioznom identitetu evropskih >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << muslimana, jesu li oni kao grupa napredniji ili, naprotiv, konzervativniji od onih koji žive u islamskim zemljama.
U slučaju nemačkog govornog područja, to se pitanje odnosi na oko tri i po milona nemačkih i pola miliona austrijskih muslimana, koji u oba slučaja čine negde između pet i šest odsto ukupnog broja stanovništva.
Generalno se može reći da ovde nema teme koja bi na javnoj sceni bila razmatrana sa većom dozom političke korektnosti nego što je to pitanje "suštine", "jezgra" i "ispravnog tumačenja" islamske religije. Svi paze šta će reći, hodaju na mačijim šapicama i ne znaju kako izaći na kraj s niskim pragom tolerancije s muslimanske strane, svi osim politologa Hameda Abdel-Samada.
Reci čiji si, da ti kažem kakav si
Abdel-Samad nije čovek nijansi. Gde god se pojavi, javnost ga dočekuje ili kao intelektualnu pop-zvezdu, ili kao smrtnog neprijatelja.
Na tribini u Beču je ponovio i još proširio teze iz knjige o totalitarnom karakteru političkog islama. Braća u Egiptu, Erdogan u Turskoj samo dokazuju kako politički islam koristi, ali ne uvodi demokratiju.
Njegove osnovne teze su: Problem islama nije njegov imidž. Problem islama je islam, odnosno islamizam kao njegovo političko krilo. Koreni islamizma su, opet, položeni u samoj izvornoj ideji, onako kako je formulisana u Kuranu i delovanju Proroka.
Svakako da takvi stavovi polarizuju, ni na bečkoj tribini nije bilo drugačije. Ono što je pri tome važno dodati je da Abdel-Samadovi stavovi polarizuju lokalne muslimanske zajednice, dok se većinska javna scena uzdržava od izrazitih "pro" ili "kontra" stavova.
Nemački novinari koji ga intervjuišu obavezno pitaju "kako je došao do ideje da je Abraham prvi Führer u istoriji", i sami su često muslimanskog porekla, druga ili treća generacija doseljenika iz islamskih zemalja. Oni drugi se po pravilu koncentrišu na milenijsku provaliju koja zjapi između Muhamedovog učenja i Hitlerove ideologije - kako je došao do ideje da je paralela moguća?
Želja da se Abdel-Samadove kontroverzne postavke prepuste evropskim muslimanima na "porodično" suđenje i prosuđivanje je jasna - neizgovorena ideja vodilja da se samo "svoji" smeju vređati, ostaje fiksna tačka na evropskom horizontu.
Fašizam, komunizam, islamizam
Najpre treba reći da Abdel-Samad ne dovodi u pitanje spirituelnu, religioznu stranu islama. Ali, on se istovremeno pita, šta je sa njegovom drugom stranom, onom svetovnom, političkom, koncentrisanom na poluge moći, vladanja, državne sile? Da li se ta "druga strana" islama razvijala polako, kroz postupne interpretacije izvornih učenja (kao u slučaju hrišćanstva), ili je ona, naprotiv, od samog početka bila položena u islamsku doktrinu?
Abdel-Samadov stav je tu jasan - Politički islam, odnosno islamizam, onakav kakav je na delu u Saudijskoj Arabiji, Pakistanu, Iranu nije kasna interpretacija stare ideje, on je sam po sebi ta ideja, onakva kakva je bila izvorno u sedmom veku. Kad islam postaje politički, on hvata direktan priključak na svoje prapočetke.
Abdel-Salmadova argumentacija je kompleksna i svetovna, ona ostavlja duhovnu snagu utehe kojom islam kao religija raspolaže potpuno po strani.
Gledano istorijsko-genetički, razlika se otvara već u uslovima nastanka hrišćanstva i islama. Akcioni radijus Isusa je izvorno bio spiritualan, on sam nije imao političkih ili državnih funkcija, uz to je hrišćanstvo 300 godina bilo manjinska religija rimsko-helenističkog sveta, već u takvom njegovom statusu nalazilo se zrno sekularizma.
Muhamed je, naprotiv, još za života postao ne samo spiritualni, već i svetovni vladar, uz to i vojni vođa, glavni državni ekonomista, finansijski ministar, zakonodavac i sudija.
Onog trenutka kada islam postaje politički, odnosno ulazi u uniju s državom, on zahvata impulse iz tog nasleđa jedinstvene, centralizovane regulacije životnog totaliteta jedne zajednice, tvrdi Abdel-Salam. Talibani u Avganistanu, islamisti u Maliju, Boko Haram u Nigeriji, salafisti i džihadisti nisu usputne nezgode islama na putu u modernitet, već izvorno političko nasleđe, tvrdi ovaj politikolog.
"Nemam nikakvih problema sa Muhamedom i Kuranom dok oni ostaju u sedmom veku, problem je međutim da oni ne ostaju u sedmom veku, već ih različite islamističke grupacije stalno dovode sveže i pune energije u 21. vek", izjavljuje Abdel-Samad, uz istovremene proteste i pljesak u dvorani.
Po rođenju Egipćanin, Abdel-Samad je u mladosti i sam bio član Muslimanske braće, da bi danas tu grupaciju optuživao kao autohtono antidemokratsku.
Evropa 20. veka je do te mere, i s dobrim razlozima, bila fokusirana na obračun sa fašizmom i komunizmom, da nije primetila kako se otprilike u isto vreme javila i treća velika ideologija duha vremena, ideologija islamizma.
Za razliku od prve dve, koje danas, kao forme političke egzotike imaju rubnu egzistenciju, islamizam nije prešao svoj zenit.
Ubi me prejaka reč...
Ali, kako sad fašizam dolazi u igru? Nisu li "fašizam" i "nacionalsocijalizam" danas dobrim delom devalvirane ideološke odrednice?
Svakako da Abdel-Samad ne tvrdi kako je najranija islamska zajednica uvela fašizam pre Italijana ili nacionalsocijalizam pre Nemaca. On samo pravi ideološke paralele.
"Kao i fašizam i nacionalsocijalizam, i islamizam manihejski deli svet na Dobro i Zlo", kaže ovaj politikolog.
Etnički rasizam u islamizmu, istina, ne postoji, ali kako se nemuslimanima ne priznaje status "čovek", odnosno kategorija "ljudsko biće", stvar izlazi na isto. Uz to ide i princip Velikog Vođe, apsolutna poslušnost, dominacija kolektiva nad individuom, glorifikacija nasilja, kultura zastrašivanja, borba kao sveta aktivnost, prezir prema pojedinačnom životu, želja za svetskom vladavinom, totalitet zahvata u privatnost.
Kratko rečeno, potpuno poništavanje temelja na kojima od doba prosvećenosti Stari kontinent stoji: podela vlasti, demokratija, sekularizam i individualizam.
Vreme je da se prestane sa izgovorima kako je izostanak moderniteta islamskih društava posledica kolonijalne politike i grehova evropskih nacija - Islam je bio i ostao aktivan akter na globalnoj sceni svetske istorije, a ne tek pasivna "žrtva" koja reaguje.
Čak iako se na tribini u Beču nisu pojavili, ili barem nisu uzimali reč, predstavnici eksplicitno verskih udruženja austrijskih muslimana, neslaganja sa onim što je izrekao nemačko-egipatski politikolog, počela su veoma rano.
Birol Kilik, šef Turske kulturne zajednice, službeno sekularnog udruženja, uporno je mešao islam i islamizam, dok ih je Abdel-Samad konsekventno razdvajao.
No, mogu li se oni razdvojiti? I šta se sve moralo dogoditi u evropskoj politici, nauci i kulturi da bi se hrišćanstvo konačno "odvojilo" od verskih ratova, pogroma, inkvizicije, paljenja "veštica" i progona ateista?
Jednakost pred zakonom, kaže Evropa. "Da, ali kako definišete zakon?", čuje se iz muslimanskih organizacija.
Time što stalno insistiraju na uređivanju izdvojenih kulturno-verskih prostora, organizacije evropskih muslimana funkcionišu kao deo problema, a ne rešenja, smatra Abdel Samad.
"Nisu samo salafisti i džihadisti problem za Evropu, već i ljudi koji vode islamska udruženja, organizacije i kulturna društva u Evropi, ljudi koji tvrde: 'Islam je religija mira, mi samo unosimo raznolikost u ovdašnja društva.' Time što stalno traže posebna pravila, posebne zakone, posebne škole, posebno porodično pravo, ti ljudi samo povećavaju jaz između domaćih društava i muslimanskih useljenika," optužuje Abdel Samad.
Zašto posebna prava za muslimane u Evropi? Zašto ne pustite demokratiju da radi? Zašto stojite kao kontrolna instanca integracije evropskih muslimana u lokalna društva?
Na ta pitanja nemačko-egipatskog politikologa, lideri turskih i ostalih islamskih udruženja u Nemačkoj i Austriji po pravilu ne nude odgovor, i to pod uslovom da uopšte ulaze u rasprave s njim.
