Izvor: Politika, 04.Dec.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igra nepopravljivog perfekcioniste
Novi laureat nagrade Beogradskog festivala igre, „Vip poziva” je igrač Aleksandar Antonijević, prvak Nacionalnog baleta Kanade
Već petu godinu „Vip poziva”, i predstavlja nam, naše umetnike iz sveta igre čije su uspešne karijere vezane za inostrane pozornice. Ovoga puta taj izabrani-pozvani iz naše plesne dijaspore je igrač Aleksandar Antonijević, kome će pomenuto priznanje biti uručeno na njegovoj izložbi, narednog marta, svojevrsnoj „uvertiri” predstojećeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 12. Beogradskog festivala igre, čiji je „Vip” glavni sponzor. A ko ne zna laureata: ovaj Novosađanin iz Toronta, dugogodišnji prvak reprezentativnog Nacionalnog baleta Kanade, proletos se oprostio od scene, i to u svom najomiljenijem liku Onjegina, u istoimenom baletu slavnog koreografa Džona Kranka.
Taj vrsni igrač beogradskoj se publici prvi, i nažalost jedini put, predstavio pre već davnih 13 godina. Bilo je to na sceni nekad njemu nepravedno nedostižnog Narodnog pozorišta, gde je zablistao u vodećim rolama u „Labudovom jezeru” i „Don Kihotu”. A to je bio samo važan fragment iz njegovog širokog repertoarskog spektra, sa zaista mnoštvom uloga koje, reče nam, još nije tačno ni pobrojao.
Iz te bogateAleksove (tako ga zovu tamošnje kolege) galerije likova mi ćemo navesti neke: Romeo, Petruška, Don Hoze („Karmen”), Princ Ivan („Žar ptica”), Beli Zec („Alisine avanture u zemlji čuda”), poznati prinčevi u klasičnim, te tolike uloge u baletima Žorža Balanšina… Antonijevićeve partnerke bile su zvezde kao što su Suzan Džejf, Vivijana Durante, Lusija la Kara, Evelin Hart...
Podsećamo ga na onu igračku sintagmu: koliko uloga – toliko i bitaka sa sopstvenim telom, a on je potvrđuje: „Za mene je svaka nova uloga bila kao nepoznata golema planina na koju se morate popeti. Ja sam imao sreću i zadovoljstvo da radim sa mnogim najvećim svetskim koreografima, ali, svaki od njih ima drugačije zahteve i traži da budete neko drugi. Nije mi bilo lako, ali je lepo u svojoj karijeri imati puno, puno, i to različitih, uloga. A ako ste još dobri, to vas samo čini većim umetnikom”.
Da takav jeste beogradska publika se uverila 2001.i pamtiće ga po prinčevskoj otmenosti i maniru na sceni, ali i po modernosti interpretacije klasičnog lika. Sećanje na taj susret, kada je Antonijevićeva karijera, po ličnom sudu, bila na vrhuncu, opet nas vraća njegovom magičnom Onjeginu, i tada izrečenoj odi ovom Krankovom delu: „Sama mogućnost da se nađete na toj sceni, da prođete kroz jednu takvu čudesnu koreografiju, koja do tančina dočarava svaki lik, za mene je doživljaj u kome nalazim razlog zbog čega ja, ali i toliki drugi, uopšte igramo.”
A Sonija Rodrigez, njegova Tatjana iz „Onjegina”, te oproštajne predstave, o svom partneru je rekla: „On je otvoren, njegovo srce je otvoreno. Iz njega uvek isijava njegova istinska priroda.” U ovom opisu svakako je i jedan od razloga Aleksovog uspeha. Ali kad o tome govorimo nezaobilazna je i činjenica da se radi o nepopravljivom perfekcionisti, igraču koji i na kraju priče ima sebi štošta da prebaci:
„Možda sam bio i prestrog prema sebi. Baletski umetnik mora stalno da se bori sa telom, sa sobom, sa ulogom, sa koreografom, ali kada ste na sceni morate na sve to da zaboravite i da uživate u trenutku. A ja sam bio toliki perfekcionista da sam stalno gledao unapred i šta još mogu da popravim! S druge strane, ta osobina mi je dala karijeru kakvu sam imao.”
Sada su pred Antonijevićem neke nove uloge i karijere. Jedna je pedagoga, čiji je kredo: mladim umetnicima ne nameći svoja uverenja i odluke koje si dok si bio igrač donosio!Najvažnije je, kaže, pripremiti ih da postignu svoj maksimum i potpuno se predaju tom cilju. O svojoj drugoj novoj ulozi, umetnika-fotografa, rekao nam je: „Ja sam prosto opčinjen dvodimenzionalnom ekspresijom emocija. To me duhovno ispunjava i iza mene je već sedam samostalnih izložbi.”
I kao što rekosmo, pred 12. Beogradski festival igre, Beograđani će, od 13. do 21. marta, u galeriji Progres, moći da upoznaju i umetnika fotografije Aleksandra Antonijevića. Nakon toga ovaj njegov naslikani svet igre upoznaće i novosadska publika.
A koliko zna o Festivalu čiji je laureat postao:
„Do mene su stigli glasovi o Festivalu na kome se predstavljaju kompanije svetskog renomea. Znam koliko je to teško i komplikovano organizovati. Na tome čestitam Aji Jung i divim se uspehu ovog kulturnog događaja.
----------------------------------
Prekobrojan u Narodnom
Listajući biografiju Aleksandra Antonijevića, videćete da je rođen u Požarevcu, da će posle postati Novosađanin (sa diplomom Baletske škole, u klasi istaknutog pedagoga Ksenije Dinjaški), potom će biti vojnik koji će po odsluženju vojnog roka poželeti da se preseli u Beograd. I u Balet Narodnog pozorišta, razume se. Iz današnje perspektive gledano, on je imao sreće što za njega tu nije bilo mesta. A posle će, stremeći ka umetničkim visinama, krenuti dalje do Ciriha, gde će se za mladog talentovanog igrača mesto lako naći, a zatim još dalje do Toronta, u susret istinskoj svetskoj slavi. I tamo će, u njihovoj najprestižnijoj baletskoj kući, brzo postati prvak i u njoj igrati pune 23 godine.
I sada je tamo, priprema mlađe za scenu, ali će uskoro nazad preko okeana, do Kopenhagena gde ga čekaju veliki pedagoški poslovi.
M. Šehović
objavljeno: 05.12.2014.
