Izvor: Politika, 22.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I žene ponekad žive od klanja
Niš - Pijačan dan u Mramoru, četvrtak, rano pre podne. Vukoje oblači plavu radničku bluzu poškropljenu krvlju, obuva duboke gumene čizme, ribarske. Dok se jutarnje sunce razliva niz mramorsku padinu, Vukoje oštri, jedan od drugi, dva duga noža, kao u nekoj od Hičkokovih scena. Zaslepljuje odsjaj oštrih sečiva.
Vukoje rasklopi dva metalna stalka, stavi prečku poput vratila, okači o nju čengele. U velikom kotlu zagreje vodu. Onda zađe u pijacu, traži mušteriju. Čim neko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kupi prase, on će: - Gazda, ′oćemo da koljemo?
Ako dobije potvrdan odgovor, istog trenutka koščatom rukom zgrabi prase za zadnje noge i krupnim koracima grabi ka mestu klanja. Mušterija čestito nije ni stigla do tog mesta, a Vukoje već zario nož u praseće grlo, isparava krvca vrela. Dok njegovi kompanjoni šure prase, Vukoje ide po novu mušteriju i čim vidi da se seljak i kupac cenkaju, zastane i čeka. Često se i sam umeša, e da bi kupovina što pre pala, a onda ono njegovo: - Gazda, ′oćemo da koljemo? Vukoje živi od klanja.
- Prase je vakcinisano, čisto meso, živ mi Zoki - ubeđuje jedan tamnoputi prodavac stariji bračni par koji kupuje prase za unukov rođendan.
- Jeste, prijatelju, čisto meso, znam čoveka - umeša se Vukoje.
- Skloni se, bre prijatelju, ne trebaju nam savetnici kad kupujemo prase - odbrusi mušterija.
U Mramoru mnogi žive od stočne pijace. Bivši fabrički radnici, koji su ostali bez posla, latili su se noža i prešli na novi biznis. Vukoje ne želi mnogo da priča, ali kaže da je Mramor prošle godine bio "zavijen u crno", kada je pijaca nekoliko meseci bila zatvorena zbog svinjske kuge.
Noža su se latile čak i žene. Tu blizu je jedan bračni par koji kolje "na veliko". Dušu dalo za reportažu, hitamo tamo... Ispred kuće visi šest sređenih prasića, još četiri je u obradi. Ko je ovde glavni, pitamo. Gazda još nije ni otvorio usta, njegova žena u plavom kombinezonu, koja je vešto baratala nožem oko praseta, odbrusi: - Nećemo da se slikamo, ni da pričamo. Slikala nas je jedna televizija, pa su nas posle zafrkavali da smo koljači.
- Recite nam koliko dnevno zakoljete - insistiramo.
- Nećemo da kažemo - kategorična je ona.
- Kažite nam bar cenu - uporni smo.
- Nećemo ni to da kažemo - još je upornija koljačica.
Cena je deset dinara po kilogramu žive mere, što znači da za prase od dvadeset kilograma klanje košta 200 dinara. Kada je pijačni dan, neki zarade i do stotinak evra, kad se pomnoži sa četiri, nije loše.
Vraćamo se tamnoputom prodavcu: - Evo, će da merimo ovo, osamnaest kila i četiristo, znači osamnaest, po osamdeset dinara, to je hiljadu četiristo četrdeset, zaokružujemo na hiljadu četiristo. Nećeš veliko, dobro, ću ti uvatim manje, ali ovo ti je čisto meso, očiju mi.
Kod Milutina Jovanovića iz Baličevca je nešto skuplje - sto dinara za kilogram žive mere.
- Tražim sto dinara, a da li ću da dobijem, će da vidimo, slabo ide, narod nema pare.
Na pitanje zašto je kod njega skuplje, Milutin odgovara: - Nije skuplje, nego jevtinije. Kupi kod njega, pa ga izmeri kod kuće, mora da fale tri-četiri kila. To su preprodavci, zakidaju na meri, pa ispadne mnogo skuplje.
- A kako ću ja da znam ko je preprodavac, a ko pravi?
- Kantar će ti kaže kad dođeš kući - odgovara mudro Milutin.
Mušterije nagovara i Miroljub Mitić iz Merošine: - Ovo ti je bela domaća rasa ukrštena sa pijatrenom, evo ima tufnice. Nezadovoljni smo, brate, mnogo trgovci, malo kupci. Evo, sad je tu bila inspekcija, traže mi bilet, reko′, neću da vam dam. Kad isterate ove trgovce sa prasići, ja ću vam dam bilet. Plate kod seljaka po 70-80 dinara i onda ih prodaju. Ja tražim sto, oni prodaju za 90-95, zakinu na meru, pa im ispadne 110. A ja imam veliki izdaci, evo kakvi izdaci imam. Recimo, ja sam imao osam komada, bilet je 492 dinara po komadu, onda, špricanje i obeležavanje 80 dinara po komadu. Kukuruz ti je 20 dinara, pa sad ti vidi računicu. Imam još jednu turu, deset komada, ali oni su još mali. Gde se isplati? Ove godine vršim čistku, jednu svinju sam puštio kod vepra, drugu ne puštam, koljem. Imam dva vepra, to sve koljem. Imao sam dva vagona pšenicu i kukuruz i to sam dao stoci. Imam kravu junicu, tele, dve krmače, dva vepra, to su sve oni pojeli - razvija Miroljub svoju računicu.
Žale nam se i Zoran Ljubomirović iz Merošine i Miloš Mitić iz Balainca. - Slabo ide u odnosu kako je hrana skupa, cena je slaba. Čekamo da počnu ove slave.
Prokupčanin Stojan prodaje jariće i koze, francusku alpinu koja je, kaže, mnogo kvalitetnija od domaće rase. Za jare traži četiri hiljade, za kozu dve i po.
- Ovu francusku alpinu kupio sam od jednog ispod Kopaonika. Mnogo je dobra. Moja majka kaže - sine, ona daje kajmak, a ne mleko.
Miloje iz Doljevca prodaje jaganjce po 180 dinara za kilogram, ovce po sto i jariće po 130 dinara po kilogramu. Slaviša Rakić iz Krajkovca prodao je dve ranjenice od po 120 kilograma, otišle po 90 dinara za kilogram.
- Nisam zadovoljan. Kukuruz je dvadeset dinara, ona samu sebe pojede dok stigne do pijace. Radim kao komercijalista u jednoj privatnoj firmi i čuvam svinje, ali pitanje je dokle ću. Prošle godine su prasići bili 180 dinara, znači dva evra i 25 centi, a sada tek nešto više od jednog evra. Zašto je to tako, pitajte vladu. Vlada zna.
[objavljeno: ]
