Izvor: Politika, 29.Okt.2012, 13:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grad u kome se kaže "Da"
Tmuran i siv dan. Ustala sam jako rano, čini mi se da je bilo oko 5 sati. Majka već pije kafu, torbe spakovane. Autobus za Nemačku kreće u pola 7. Pozdravismo se još jednom sa familijom kod koje smo prenoćile i kretosmo na put. Prvi put napuštam Srbiju.
Kako li je van granica? Šta me čeka?Šta ću videti? Kakvi su ljudi, kakve su zgrade? Hiljadu pitanja, misli i očekivanja mi je prolazilo kroz glavu.Uzbuđenje me je pomalo gušilo. Prešli smo mađarsku granicu. Posmatram kroz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prozor autobusa, gledam da li je i drveće drugačije nego kod nas? Nisam primetila odmah neku razliku,ali dovoljno je bilo saznanje da po prvi put u životu više nisam u svojoj zemlji. Imala sam osećaj kao da sam puštena iz nekog zatvora, pa mi kroz glavu prolaze razne mogućnosti i ideje, šta prvo učiniti.
Posle dugog i napornog puta stigle smo u Hamburg. Na stanici nas je čekao moj budući suprug. Još u nekom polutransu, što zbog dolaska u drugu zemlju, što zbog umora od puta, nisam mogla da sastavim misli. Bio mi je potreban dobar san. Tako je i bilo. Posle prvobitnog "kulturnog" šoka, počele su pripreme za moje venčanje.
Venčanje je zakazano u malom gradu u Danskoj, blizu granice sa Nemačkom. Zbog raznih peripetija sa papirologijom, i velikim vremenom čekanja na termin za venčanje u Nemačkoj, dosta ljudi se odlučuje da taj čin obavi u Danskoj, jer tako štede sebi novac, vreme i živce.
Venčanje u Danskoj je po principu venčanja u Las Vegasu. Dovoljna je uredna papirologija koja se traži na svakom venčanju, i dva svedoka. Naravno uslov da se venčate u Danskoj je da pre venčanja minimalno 3 dana provedete u toj zemlji kao turista. Na taj način Danci razvijaju turizam.
Jedna od ulica u gradiću Tonder
Sa venčanjem u venčanici sam mogla odmah da se pozdravim, o frizeru da i ne govorim. Ipak je to „venčanje na blic". Za takvu pripremu nije bilo vremena. Ipak sam htela pristojno da izgledam, pa sam obišla ceo Hamburg u potrazi za belom haljinom u kojoj ću se venčati. Nisam je našla. Nisam mogla da verujem da u takvoj metropoli i sa tolikim izborom radnji, nigde nije bilo male bele haljine. Sezona proleća je već bila počela, pa su uglavnom bili aktuelni cvetni i što šareniji dezeni. Ipak sam na kraju imala sreće. Pronašla sam belo svečano - odelo.
Tri dana pre venčanja otišli smo u Dansku. Posle 24 godine života u Srbiji, uspela sam za 10 dana da budem u dve Evropske zemlje. Život je nepredvidiv. Tonder, mali danski gradić blizu nemačke granice. Gradić je prilično sladak, ušuškan i lep, sa posebnom arhitekturom koja me podseća na 19. vek. Ulice su prekrivene kaldrmom, nema velikih zgrada...mislim da nema čak ni malih zgrada. Sve su kućice sa fasadnom ciglom, malim crkvicama između.. ušuškanim radnjicama i restoranima. Dok šetate kaldrmom, prolazite direktno uz prozore kuća. Ali, nema ljudi. Sve je prazno, sve je pusto. Osećala sam se kao da sam se našla u scenski namontiranom gradu gde treba da padne prva klapa nekog filma. Zapitah se - gde su ljudi? Zašto smo ja i suprug sami na pustim uličicama? Da li se nešto desilo?
Mnogo kasnije, dok sam se integrisala u zapadno društvo i upoznala druge kulture, shvatila sam da radnim danima u radno vreme ljudi ne šetaju ulicama. Oni posle napornog radnog dana idu kućama.
Došao je i dan venčanja. Obukla sam svoje belo odelo, skinula papilotne, i pustila lokne, namazala nežno beli lak, i nezno rozi sjaj za usta, i krenusmo ka opštini. Ispred opštine su nas sačekali kumovi, koji su stigli iz Hamburga, kao i najbliža familija sa muževljeve strane. I moja majka. Čuli smo da se još 3 para venčavaju tog dana, pa smo morali malo da sačekamo.Dok smo stajali ispred opštine, prišao nam je jedan fotograf i upitao da li može da nas slika?
Odmah mi je prošlo kroz glavu da je taj fotograf uvek tu kada su venčanja i da on slika mladence pre i posle venčanja. Rekoh mužu da kaže da ne treba, jer mi imamo foto aparat. Ali fotograf reče da on nije tu radi slikanja venčanja, već da radi za časopis „Nacionalna Geografija“ i da pravi reportažu o tome zašto ljudi masovno putuju iz Nemačke u Dansku da se venčaju. Moj muž je rekao da nema problema, i da može da slika. Slikao je, slikao i slikao, dok sam ja zamišljala kako ću da osvanem na naslovnoj strani „Nacionalne Geografije“.
U tom trenutku došao je red i na nas. Obavismo i taj čin, i po izlasku iz opštine još malo smo pozirasmo fotografu. Dali smo mu šljivovicu da nazdravi sa nama, i bio je oduševljen. Pozdravili smo se sa, a on nam je rekao da će reportaža o nama izaći za tačno godinu dana.
Hamburg, godinu dana kasnije...Zvoni telefon. Sa druge strane ljubazna žena reče da je reportaža o nama objavljena.Sva srećna odlazim na prvi kiosk, kupujem časopis i pronalazim našu sliku sa mali tekstom u reportaži pod naslovom: „Grad u kome se kaže "Da".
Katarina Marković, Hamburg, Nemačka
..............
NAPOMENA: Molimo vas da imate u vidu da nije dozvoljeno prenositi tekstove sa rubrike bez prethodnog pisanog odobrenja autora i Politike Online jer se time dvostruko krše autorska prava. Nepoštovanje ove zabrane proizvešće zakonske posledice. Redakcija.
objavljeno: 29.10.2012.
