Izvor: Politika, 08.Feb.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Estetika = etika
U natčovečanskom naporu da po svaku cenu realizuje svoje delo, filmski autor je često u opasnosti da napravi nekakav moralni prekršaj koji neće samo mučiti njegovu savest, već će se odraziti i na krajnji izgled filma
Mislim da sam već pomenuo činjenicu da u umetnosti možemo slobodno razdvojiti umetnički proizvod od njegovog autora. Tolika remek-dela su stvorili razni pokvarenjaci, slabog karaktera i preispoljne zloće a da se u njima ne može primetiti ni trunka loših >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << osobina njihovih tvoraca. I obratno: koliko li samo divnih, plemenitih i poštenih ljudi na ovome svetu nema ni trunke talenta.
Bez obzira na eventualnu površnost, odsustvo samokontrole ili krajnju neodgovornost koju autor može privatno ispoljavati, unutar dela koje stvara on je prinuđen da uspostavi savršen moralni sklad. Obavezan je da strogo poštuje zakone priče koje je izmislio, striktno sprovodi zlatna pravila ponašanja svojih likova, po svaku cenu održi stilsko jedinstvo i slično. Svaka proizvoljnost i odsustvo discipline u pridržavanju sopstvenih pravila igre biće strogo kažnjeni. Reklo bi se da se u konstrukciji jednog umetničkog dela estetika i etika ne samo dodiruju nego i mešaju.
Jednom prilikom upitao sam Danila Kiša zašto nije napisao više knjiga. (On i nije najbolji primer za prethodno iznetu tezu jer ne samo da je veliki pisac već je i privatno bio sjajan čovek.) Tek kasnije sam shvatio da je pitanje bilo krajnje neumesno; nisam, naime, znao da je teško oboleo. On mi je odgovorio: „Napisao bih ja mnogo više da nije bilo te proklete odgovornosti. ”
Možda se odnos estetskog i etičkog najviše oseća u kinematografiji. Kako je film jedna jako, jako skupa igračka, oni koji ulažu novac u njegovu produkciju pokušavaju da na sve načine utiču na njegovu sudbinu. Sa jedne strane, finansijeri se brinu da li će im novac biti vraćen. Oni drugi, sponzori, smatraju da imaju pravo da određuju izgled i smisao dela za koje su nepovratno dali svoj omiljeni novac. Ako su u pitanju državna sredstva, vlast pokušava da na sve načine učestvuje u izboru onoga šta će se snimati i ko će to učiniti.
Ma kako filmski stvaralac bio pošten i dosledan, on je stalno izložen pritisku produkcije u kojoj stvara. Jedno je nekakav siže realizovati u siromašnim, poluamaterskim uslovima a drugo je snimati ga u velikoj produkciji. To su dva filma, makar se radilo o istom scenariju a iza kamere stajao jedan te isti čovek, rešen da svoju viziju istera do kraja. Koliko puta sam, zbog nedostatka novca ili vremena, menjao rešenja unutar neke scene! Koliko puta sam bio prinuđen da izbacim neki lik ili dodam dijalog koji će zameniti neki važni događaj! S jedne strane, reditelj mora da po svaku cenu svoj film snimi, da ga završi. Sa druge, ogroman broj kompromisa koji će napraviti, mogao bi njegovo delo obesmisliti.
Tu se pred autora postavlja večna dilema: koji je put ispravniji? Da li onaj makijavelistički, po kome cilj opravdava sredstvo, ili marksistički, po kome je cilj sastavljen od sredstava kojima smo do njega došli? Takođe, u natčovečanskom naporu da po svaku cenu realizuje svoje delo, filmski autor je često u opasnosti da napravi nekakav moralni prekršaj koji neće samo mučiti njegovu savest, već će se odraziti i na krajnji izgled filma. Mora se igrati pošteno; u protivnom, nema ništa od funkcionisanja filmske ekipe koja broji stotinak ljudi. Ukoliko si mufljuz, niko neće deliti tvoje ideje. Ako si pošten, postoji nada da će svi za tobom, makar i u pakao.
Oduvek sam se divio kolegama koje su imale više snage od mene da svoje ideje provedu u delo. Nikada nisam posedovao tu krajnju, beskompromisnu upornost da stvari dovedem do kraja, do savršenstva. Ali, u isto vreme, ta fanatična doslednost često gazi preko leševa. Iza takvih filmova ponekad ostaju ranjeni, a, boga mi, i poneko mrtav. Sećam se priče koju nam je, na jednom od predavanja, ispričao stari profesor Otokar Vavra. Kao student, bio je na snimanju Ejzenštajnovog filma „Aleksandar Nevski”. U čuvenoj sceni na Čudskom jezeru učestvovala je sovjetska vojska. Kada je upitao direktora filma da li je na snimanju bilo ranjenih i mrtvih, ovaj mu je odgovorio: „Uobičajeno, deset odsto”.
I sam imam slično iskustvo. Godine 1973, kao vojnik bio sam dodeljen velikom državnom projektu, ekipi filma „Užička republika” u zvanju asistenta reditelja. Snimanje se odužilo, budžet je premašen nekoliko puta pa je producent, Ineks film, na sve načine pokušavao da se nekako izvuče iz te rupe bez dna. Reditelj Žika Mitrović, autor sa najviše naslova u istoriji jugoslovenskog filma, rešio je da to spreči pa je pozvao nekoliko stotina novinara iz cele zemlje da prisustvuju snimanju scene „Bitka na Kadinjači”. Za tu priliku bile su čak izgrađene i tribine.
Kada smo, nekoliko dana ranije, počeli snimanje bitke bio je veliki sneg. Ali noć pred dolazak novinara dunuo je jugo pa se sav sneg otopio. Osvanula su gola brda pogodna jedino za berbu ljubičica. Upitao sam reditelja: „Šta da radimo? Kako ćemo bez snega?” „Snimamo bez trake!”, odgovorio je Žika. I stvarno, pred impresioniranim novinarima leteli su avioni, jurišali partizani, treštale eksplozije, čak smo i jedan tenk gurnuli u provaliju. Jedino je kamera zvrčala nekako šuplje...
Reditelj
Goran Marković
objavljeno: 08.02.2013.
