Izvor: Blic, 24.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ende oder wende?
Boško Janković propustio je priliku da bude učesnik istorijskog događaja, Bekamovog evropskog penzionisanja. Da je te večeri bio u timu Majorke, možda bi Barselona bila prvak Španije. Možda se ne bi razmišljalo, konačno, a na radost nas, Barsinih culesa, o Rajkardovom odlasku.
Možda bi tako bilo, a možda i ne bi: Janković je imao nekog posla u Holandiji.
Ako je, u času dok ovo čitate, Boško Janković prvak Evrope u fudbalu za mlade, nema za čim žaliti; ako >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nije, opet je lišen razloga za brigu: oni koje juvenilni nogomet zbilja zanima videli su jednog izvrsnog igrača na delu. A takvi, isključi li se frustrirano građanstvo Srbije, predstavljaju pretežni deo publike i baš oni odlučuju kako će izgledati budućnost klupskog fudbala na ovom kontinentu. Čuje se nešto Juventusu i PSŽ-u; za prvu opciju Janković ima sve osobine, poglavito temeljno demonstrirane u polufinalnu kontra Belgije. Ono što je za Primeru nedostatno, u Seriji A, kojoj predstoji ozbiljno renoviranje ili će prestati da bude zanimljiva, više je nego dovoljno. Ovde, da ne bude zabune, ne govorim o Jankovićevim umetničkim kvalitetima; štaviše, ne govorim uopšte o fudbaleru koji je za tri utakmice pod Đukićem izrastao u briljantnog igrača desne strane, spremnog na sve tri mitske situacije krucijalne za prosečnog srpskog junaka - na strašnu mjestu Janković ume postojati i postojati, u oba akcenta; reč je, naime, o onoj osobini srpskog fudbala, mlade sportske grane, o kojoj sada možemo govoriti kao tananoj tradiciji: umeću defanzivne igre.
Da je Janković igrao protiv Reala, te velike večeri u kojoj je Barsa ceo jedan sat bila prvak Španije, možda ne bi prikazao ono što je prikazao samo koji dan kasnije u utakmici protiv Belgije: visoku izvođačku odgovornost. Kao što Partizan nije tukao Real samo zato što se Bekam vratio i stao pred Drulovića one večeri kada je beton stadiona JNA izbušen preteranim brojem visokih potpetica, tako je Belgija izgubila od Srbije samo zato što je Đukić svoje igrače - pa i Jankovića - naučio odgovornoj igri po celom terenu. Koliko je samo puta osmica Boško, a o Smiljaniću da ne govorim, bio ispred svog šesnaesterca i koliko je samo puta uspeo da, u zajednici sa Rukavinom, zatvori tu desnu stranu - toliko puta manje je bilo mogućnosti za belgijski državni sastav da uđe u finale. Jer: budimo pošteni, Belgijanci su odigrali odlično i imali tri bolje šanse nego mi.
U naslovu ovog teksta stoji znana nemačka igra rečima, kraj ili promena. Gledajući tim Miroslava Đukića teško je ne pomisliti kako je Srbija konačno dobila tri od mnogih stvari koje joj nedostaju: izvrsnog, dakle - inteligentnog trenera, odgovoran tim i nekakav stil igre. Ako ovo potonje i nije nešto što bi valjalo hvaliti, onda su prve dve stvari ravne čudu. Posle čoveka čijim venama teče fudbalska lopta, potom onog domaćina što je Deja terao da optrčava čunjiće na dva dana pred ključnu utakmicu, do - najboljeg među njima - defanzivca suviše starog kova da bi se s njim moglo u dvadeset prvi vek, Srbija je, eto, dobila gospodina koji ume svoju gospoštinu preneti na druge, stručnjaka za pregled igre koji upravo tu osobinu neštedimice rasipa na svoje igrače, najzad - sasvim kul ortaka, čija je misao precizna kao brazilski pas: retko ne stigne onom kome je namenjena.
Ako je, dakle, Miroslav Đukić već celu jednu noć prvak Evrope, to je zakonito kao što je zakonito da on to jednog dana (opet) bude: s timom neke države ili nekog prebogatog tajkuna. Ako, kojim slučajem, nije pobedio, Đukić je, kao i Janković, istakao kandidaturu za tako nešto.
Je li, drugim rečima, posredi kraj jedne epohe, jednog načina mišljenja u fudbalu u ovoj mahali, ili je konačno nastupila promena ravna onoj kada je Marinus Mihels sreo čoveka koji o sistemu četiri-četiri-dva misli kao o ubistvu fudbala? Njegovo je ime, za decu i osetljive, Johan Krojf.
Nije nemoguće da je Đukić za srpski ono što je Rinus M. bio za evropski fudbal pre trideset i kusur godina. Ma koliko ja ne voleo igru s jednim špicem, ma koliko mi se činilo da je, u načelu, posredi sistem koji samog sebe izoluje od moguće brze izmene u oštriju formaciju, Đukić je, u Zagrebu bi rekli: stubokom, promenio način razmišljanja prosečnog srpskog fudbalera. Ta jedinka sada vrši pritisak po celom terenu i ne razmeće se svojim znanjem, kategorijom, inače i te kako upitnom, nego igra tačno po meri dveju mogućnosti: sopstvenih i svog tima. Ako je još onaj poluludi danski kraljević znao da je tajming sve, onda i Đukić zna da ima neke providnosti i u padu jednog vrapca: njegovi igrači igraju tako da se faktor sreće svodi na neophodni minimum, pa se stoga na njega može i računati. Kada se god p(r)ojavi notorni srpski višak dodira s loptom - čemu je, još uvek, sklon upravo prvi od dva junaka ove priče - ima se utisak da počinilac ima potrebu da se izvini za svoj neodgovoran postupak. Da stvar bude uspešnija, taj to čini kroz igru, već sledećim proigravanjem u tačnom trenutku, ili brzim povratkom u fazu odbrane. Đukić boys, povrh, prikazuju i za ovdašnje prilike potpuno neverovatnu osobinu da reaguju na pad sopstvene energije uključivanjem dodatnih izvora: kao da malodušnost nije osnovno emocionalno stanje svih fudbalskih timova ovde, od vremena urugvajskih.
Izvesna teskobnost Đukićevog sistema još nije podnela test jurnjave za rezultatom. Ako su Đukić i Janković prvaci Evrope, značiće to da jesu prošli taj test - teško je, naime, poverovati da će se na vrh stići bez primljenog gola u dobijenim utakmicama. Ako nisu - to ne znači da su pali na tom ispitu; znači samo da nisu imali svoje veče.
Njihove večeri, kao i velike većine drugih u tom timu, tek dolaze.
Kraj ili promena?
Oboje.
