Izvor: Politika, 26.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Debalkanizacija kao provincijalnost
UOČI POZORJA
Ideja festivala se često preispituje. Od aprila do oktobra svake godine, na evropskom festivalskom sajmu mogu se videti već ustaljene produkcije koje, prema postojećim kalendarima, biraju dugogodišnji festivalski direktori. Kod nas je situacija slična.
Predstave koje kritičari i selektori grupišu kao najbolja ostvarenja sezone, obilaze poznate lokalne, regionalne ili međunarodne pozorišne smotre i festivale na kojima se publici predstavljaju najbolji tekstovi, reditelji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << glumci...
Jedan festival traje šest do osam dana i na njemu se prikazuju odabrane predstave koje predstavljaju ulepšanu stranu našeg pozorišnog života. Već i površan statistički uvid otkriva da su festivali i smotre nastajali u obrnutoj proporciji sa slabljenjem pozorišnih institucija. Dok su pozorišta širom naše zemlje ugrožena i životare u materijalnoj bedi i umetničkom proseku, festivalska kultura iskazuje neverovatnu vitalnost. Festivali koji imaju predznake "svetski", "internacionalni", "eksperimentalni", pronalaze plodno tlo na isušenoj pozorišnoj zemlji. Time se često stvara lažna slika postojećeg stanja i podiže potemkinovska kulisa naše kulture.
Insistiranje na "debalkanizaciji" našeg kulturnog prostora koji je prema mišljenju kritičara i festivalskih direktora "kulturna provincija", zapravo potvrđuje provincijalnost određenog festivala ili smotre. Da bi se stvarno izašlo iz kulturnog zapećka, neophodan je dugotrajan, dobro osmišljen i organizovan rad na podizanju kulturne osnove i stvaranju kulturnog proizvoda. Festivali su samo deo tog složenog procesa formiranja kulturnog identiteta, njegova evaluacija, a istovremeno i motivacija za nova postignuća i kontinuirani rast.
Najdelikatniji i često najproblematičniji deo u procesu stvaranja festivala jeste osmišljavanje njegovog programa. Festivalski direktori i selektori istovremeno su i kritičari koji ocenjuju pozorišnu produkciju. Dešava se da sopstveni interes proglašavaju kao kulturni interes naše sredine, a svoj ukus i kriterijume kao jedina merila umetničke produkcije, pa tako pozorišni umetnici koji stvaraju mimo njihovog trenda nemaju nikakve šanse.
Iako zbog svega toga mnogi smatraju da je vreme festivala prošlo, uveren sam da festivalska kultura nosi određene prednosti. Festivali pružaju veliku vidljivost – vidljivost na kvadrat. Posebnost u pozorištu jeste da svaki pomak koji se dogodi na pozornici, makar to bio pokret malim prstom, postaje vidljiv i samim tim značajan. Na festivalima sve predstave koje dolaze sa svojih matičnih pozornica izlaze na još jednu – festivalsku pozornicu, na kojoj se ogledaju jedne u drugima kroz oči publike, i to onda postaje nešto posebno.
Zato festivale uvek treba shvatati ozbiljno. Treba ih prihvatati ili osporavati ali ih ne treba ignorisati. To osećaju i oni kritičari koji zubima dočekuju novo, kao i oni drugi koji se agresivno i beskrupulozno bore za prodor modernog. Uostalom, festivali su tu da snažno propagiraju predstave za koje postoji uverenje da su dobre i značajne, naročito ako ih gledaoci zanemaruju ili potcenjuju. Osvajanje i uzdizanje publike najvažniji je zadatak, misija festivala, jer u vremenu brzih promena i dominacije medija, mukotrpna pedagogija ima manje šanse od glamuroznog efekta samog festivala. Zbog toga, u kreiranju programa pojedinih festivala, treba razvijati što više objektivnih kriterijuma ocenjivanja kojima će se sačuvati i značaj festivala, a samim tim i ugled i dostojanstvo učesnika i publike.
Ove godine počinje sasvim novo Sterijino pozorje. Festival koji više od pedeset godina prati i podstiče razvoj naše drame i pozorišta, prestao je da bude "naš" Na njemu ćemo gledati najbolje predstave, među kojima će samo jedan segment biti posvećen domaćoj drami. Vreme će pokazati u kojoj meri će ovakav festival koristiti našoj pozorišnoj praksi i koliko će nova iskustva obogatiti naš pozorišni izraz. Ostaje da se nadamo da će ovako osmišljeno Pozorje zajedno sa BITEF-om, pomoći da se nove tendencije viđene u prikazanim festivalskim predstavama trajno utkaju u naš pozorišni život i nadahnu domaću dramu.
U istoriji Sterijinog pozorja bilo je dobro osmišljenih početaka i pokušaja da se davanjem podsticaja domaćem dramskom tekstu stvori autentičan pozorišni izraz. Verujem da će i ovaj početak, sada novog i drugačijeg Pozorja biti takav, a da pri tome neće izbrisati i poslati u prošlost sve ono što je nekada bilo. Svakih pet ili deset godina čini se pokušaj da se pozorište nanovo shvati, pri čemu su neke predstave nezasluženo zaboravljene, dok nijedna nije nezasluženo zapamćena. Proteklih pedeset godina nam ukazuje sa kakvom verom, nadom i energijom treba stvarati srpsku dramu i pozorište, i sa kakvom otvorenošću to treba prihvatati.
U slavu novih pokušaja.
Nebojša Bradić
[objavljeno: 26.05.2007.]
