Izvor: Politika, 24.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Danak u krvi
Ne prođe dan a da se na našim drumovima i ulicama ne dogodi neka saobraćajna nesreća sa najtežim posledicama. Stradaju automobilisti, biciklisti, vozači traktora, motoristi, pešaci... Spisak onih koji svojom, ili tuđom nepažnjom, ili iz nekog drugog razloga gube život u saobraćaju sve je duži i tragičniji. Statistika nesreća je neumoljiva: godišnje u ovoj zemlji smrtno strada skoro hiljadu ljudi, a mnogo je veći broj onih koji dožive teške telesne povrede od kojih ostaju trajni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << invalidi, dok je materijalna šteta neprocenjiva. Za deset godina nestane čitav jedan mali grad.
Saobraćajne nesreće sa najtežim posledicama posebno su učestale sa ovim letnjim danima, kada se odlazi na godišnje odmore, češće putuje, koristi lepo vreme za izlete u prirodu, posete rođacima u unutrašnjosti. Takođe, sve je veći broj mladih koji voze motocikle, od onih najmanjih, do snažnih japanskih mašina sa više desetina konjskih snaga i koji naprosto počinju da preplavljuju ulice gradova širom Srbije.
Gde leže uzroci najtežih nesreća, kako ih sprečiti, ili bar smanjiti njihov broj, samo su neka od mnogobrojnih pitanja na koje saobraćajni i drugi stručnjaci godinama traže odgovore. Da li smo učinili sve što je potrebno, što se može, da se broj žrtava na našim putevima smanji? Očigledno je, svakodnevni izveštaji po novinama to pokazuju, nismo. Jer, samo politika pooštrenih kazni za saobraćajne prekršaje nije dovoljna.
Uzroci nesreća su višestruki i kao takvi se moraju rešavati. Od stanja na našim drumovima, koji su u najvećem delu više nego katastrofalni, preko saobraćajne signalizacije koja je uglavnom neuredna i neažurna, a veoma često zbunjujuća i neodgovarajuća, preko saobraćajne i opšte kulture i obrazovanja onih koji sedaju za volan, kvaliteta obuke vozača, pa do stanja voznog parka kome je sadašnji prosek starosti oko 14 godina.
Ruku na srce, osim autoputa od Beograda prema Nišu i granici sa Hrvatskom, većina ostalih saobraćajnica je u jadnom stanju, prepuna rupa i zakrpa i vožnja je na takvim drumovima i za najiskusnije prava lutrija. O tome šta se može na takvim putevima dogoditi sa vozilima koja su već dotrajala, slabo održavana, tehnički sumnjive ispravnosti i ne treba govoriti. Dovoljno je reći da je najčešći navedeni uzrok u izveštajima istražnih sudija posle neke teške nesreće: "iz nepoznatih razloga vozilo je skrenulo na suprotnu stranu..." Iza toga se obično krije neispravnost nekog od vitalnih uređaja na vozilu... Uz ovaj ide i drugi, takođe veoma čest, kada se odgovornost sa putara skida lakonskim postavljanjem saobraćajnog znaka ograničenja brzine, umesto da se put popravi. I tu je po pravilu vozač kriv, jer "nije prilagodio brzinu uslovima puta". Ovakvim neodgovornim postupanjem samo se skida zakonska odgovornost, dok na žrtve niko ne misli. Nema tog vozača koji je na sudu dobio spor sa putarima ni kada je upavši u neobeleženu rupu na putu oštetio svoje vozilo.
U poslednje vreme posebno su ugroženi motoristi, kojih je sve više na gradskim ulicama. Uglavnom su mladi, neiskusni, sa položenim ispitom samo iz poznavanja propisa, bez obuke. Voze obično bez zaštitne kacige, koja je inače obavezna, nesvesni da svaki pad sa motora ima najčešće za posledicu povredu glave. Voze u uslovima gde niko nikog ne poštuje, bez upaljenog svetla, neoprezno, a samim tim i izuzetno rizično.
Značajno poglavlje u ovoj tužnoj priči pripada auto-školama iz kojih izlaze nedovoljno obučeni vozači, što je posebna priča...
U organizovanim evropskim zemljama saobraćaju i bezbednosti se poklanja najveća moguća pažnja. Ne samo zbog činjenice da su dobri putevi žile kucavice svake razvijene privrede, već i zbog sigurnosti svojih građana. Tamo se zna ko je za šta odgovoran i niko se ne može sakriti iza pomenutih floskula: "uslovi puta", "nepoznati razlozi", ili nečeg trećeg. Jer, život je ipak, najvažniji i ne može se nadoknaditi.
Kod nas se već godinama priča o potrebi donošenja novog zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, ali nikako da se stručnjaci slože, a predlog izađe pred poslanike Skupštine, kao da je za to potrebna neka velika pamet. Vajni stručnjaci su najčešće saglasni kada je u pitanju ograničenje brzine, ali o ostalim, veoma značajnim faktorima za bezbednost nema jedinstvenog stava. I dok oni ne shvate da je život ipak, najdragoceniji, a ne prebacivanje odgovornosti s jednog na drugog, najčešće na nastradale, srpski drumovi će i dalje uzimati svojevrstan danak u krvi.
Vladimir Dedić
[objavljeno: 24/07/2006]
