Izvor: Kurir, 08.Dec.2010, 10:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ČLAN PARTIJE
Hoćeš li da budeš član partije? - upitao me je negde sredinom aprila 1988. godine pukovnik Smiljković, tadašnji šef Saveza komunista kasarne JNA u Smederevskoj Palanci. Na moje „naivno“ vojničko kontrapitanje: A je l’ se to baš mora?, ljutito me je izbacio iz kancelarije, gunđajući usput kako sam, nezahvalnik, pljunuo na čast koju je hteo da mi ukaže.
Ubrzo je prošlo i to jednoumlje. Pre tačno dvadeset godina Srbija je prvi put mogla da bira između levih i desnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << na višestranačkim izborima. S jedne strane bio je tada moćni Sloba i njegov SPS, a s druge opozicija. Rezultat je bio surov - SPS je uzeo bezmalo četiri petine poslaničkih mesta. Ali, opozicija se ubrzo pribrala i već 9. marta sledeće godine prvi put ozbiljnije zaljuljala režim, koji je konačno tresnuo 5. oktobra.
Bilo je to vreme kada su ljudi ponosno mahali sitnim ciframa na svojim članskim kartama SPO ili DS. Vreme kada je bilo nekako normalno da čuješ da je ovaj ili onaj inženjer, ovaj ili onaj profesor, književnik, advokat, lekar ili apotekar aktivan u nekoj stranci. Vreme kada se podrazumevalo da u stranku ulaziš sa biografijom i sa idejom da stvari u Srbiji menjaš nabolje.
Entuzijazam i polet, međutim, nije dugo trajao. Nekako sve češće, još sredinom devedesetih, i u vladajućim i u opozicionim krugovima moglo je da se čuje gunđanje izneverenih kako se unutar partija vodi „negativna kadrovska politika“. Kako do izražaja i pozicija dolaze klimoglavci, ljudi bez stava, karijerne protuve, kojima je politika prvo i jedino zanimanje u životu i koji iz svega gledaju kako da izvuku lični profit.
Ni pad Miloševića nije mnogo uticao da se stvari promene. Sećam se razočarenja ozbiljnih ljudi, koji su, poneti revolucionarnim zanosom 5. oktobra, potrčali da zaduže partijske knjižice. Glavom bez obzira ubrzo su istrčali napolje, zgađeni sitnim igrama, klanovima, nepotizmom, nekompetencijom...
Ali, da ne ispadne kako samo mračim sa ovom pričom, po kojoj su srpske stranke stecišta loših ljudi, evo, reći ću: provuče se kroz ove naše partije i poneko dobar. Poneko koga je zgodno pokazati pred biračima i reći: Vidite, nismo baš svi toliko kvarni! Ali, da se ne lažemo, to je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo.
Znam da zvuči kao otkrivanje rupe na saksiji kad kažem da Srbiji definitivno fale pravi ljudi na pravim mestima. Ali, tako je. Fale ljudi koji će svoj potencijal nesebično da podele sa zajednicom, za opšte, a samim tim i za njihovo dobro. Ljudi koji su se potvrdili u svojim profesijama i imaju u sebi ono zrno istinskog patriotizma koje ih vuče da iza sebe ostave pozitivan trag, na ponos onih koji dolaze za njima.
Tek kada takvi počnu da dobijaju prostor u našim strankama, kada se u stranu pomere sitni, kvarni i nedorasli, i Srbija može da očekuje da joj svane. A nije da je baš sve uteklo napolje i da ovde nema pravih ljudi. Ima ih i te kako. Samo im napravite mesta i dajte šansu da pokažu da demokratija i višestranačje imaju smisla jedino ako vladaju najbolji među nama.
