Izvor: Vesti-online.com, 26.Mar.2016, 07:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Boj se kera, boj se Blera, a kad ćeš živeti?

U jednoj od retkih preostalih pravih beogradskih kafana, Mornaru, već oko pet popodne teturaju se neki polupogubljeni likovi, a malo dalje odatle, na Trgu Republike mitinguje trenutno najomiljeniji Gazdin opozicionar, nekadašnji Gazdin Tata.

Nosim ćerkinu violinu, pa mi konobar pivo naplati odmah, za svaki slučaj, imajući valjda ružna iskustva sa moralom, a i platežnom moći umetnika u današnoj Serviji.

Policija vanredno reguliše saobraćaj dok lažna opozicija >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << šeta neke krpe na kojima nešto piše.

24. je mart, dan kad je pala prva NATO bomba na Srbiju i kad je Radovan, umesto doživotne, dobio samo četres godina. I Sunce je zakratko sinulo da nam skrene pažnju sa misli crnih kao oblaci nad Srbijom i da nam poruči da će biti bolje, za dve, tri, četiri, dvesta, četirsto godina.

Onda kad Radovan izađe iz Haga, a mač Marka Kraljevića iz kamena.

Izbori su, nije šala. Idealna prilika da se zaboravi svaka izgovorena antisrpska režimska svinjarija i da se izrekne nešto prigodno, bogougodno. Da najbolji đak britanskog Sotone, koga tako crtaju i njegovi sunarodnici, od milošte zvanog Toni, izađe na most okupan krvlju i tom istom Bleru, od koga je naučio više nego i od Tate, poruči da mu nikad neće zaboraviti što je ubijao, kako reče, njegov narod. Kosti mučenika tresoše se od smeja, ali nema ko taj smej da čuje.

Nad Srbijom je nebo zatvoreno.

Dželatovi učenici ponovo vade iz sanduka kosti male Milice, valja se to, kažu, pogotovo kad je izborna kampanja. Neće se, valjda, Toni naljutiti, njemu je ubiti ko popiti čašu ladne vode, on se krvi na svojim rukama i ne seća, oprostiće prečasni, onaj što je onomad srpsko mjaso jeo.

Gde god da se okreneš, iskrsne neumrli Crnjanski. Uobrazilja li je, šta li je, tek naletim na njega: od memoara Piščevićevih što mi ih je kolega Kozarski blagoizvoleo dati na čitanje (a knjiga je retka, dragocena), do TV filma "Zagreb-Beograd, preko Sarajeva" i neprestanog vraćanja na "Seobe", tek - dalje od njega nema.

Svu srpsku prošlost poslao nam je u budućnost: od Pavla Isakoviča čijem se večnom sećanju na Kosovo smeju napudrovani sunarodnici, preko Garčule što ratnike u paore bezemljaše pretvara, do indžilira koji srpske kuće pod konac teraju i invalide sa stotinu rana vešaju zbog ukradene kokoške.

Ima u "Seobama" san Isakovičev kada on odgovara Garčuli, bahatom dustabanliji (kao uostalom i ovaj samozvani obergkrigzkomesar Srbije), što tvrdi da su pod njegovom rukom Srbi manji od makova zrna i da mu skute ljube za zrnce njegove velmožne milosti.

I da su takvi svi, jer njegova sila Boga ne moli.

A, onda mu Pavle ispriča o svom pitomom stricu Janku koji je pod Cerom u zamku uhvatio kurjaka zulumćara što mu je stado klao, pa ga živog odrao, dok je strina plakala, a iz gore urlali prestravljeni čopori.

I još je nešto Miloš Veliki Crnjanski između redova poručio: Servija se otselitsja ne možet. Ni u Austriju, ni u Rusiju. A svaka tiranija je kratka veka.

Pamtite to.

Srbi ste.

Nastavak na Vesti-online.com...