Izvor: Politika, 27.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
As sa rezervne klupe
Kao grom odjeknula je vest da je klasik našeg filma Puriša Đorđević u svojoj 82. godini, za samo šest dana, snimio svoj novi film "Dva". Njegov je i scenario, prema dve pripovetke "Ispovedaonica" i "Voz" sjajnog pripovedača Zorana Živkovića. I, kako ga je isuviše dugo nudio i čekao odgovore, kojih nije bilo ni iz Ministarstva kulture Srbije ni iz Sekretarijata za kulturu grada, kao "sam svoj majstor" okupio je ekipu i krenuo. "Pa i Bog je stvarao svet šest dana, sedmog se odmarao", kaže, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uvek pun duha i optimizma, čuveni Purke.
Šta mu to treba, pitali bi neki, kad ima tolikih mladih, talentovanih reditelja koji ne mogu da dođu na red da dobiju pare? A čemu se i snimaju filmovi, kad smo, kako reče jedan drugi filmski "as" Velimir Bata Živojinović, povodom nagrade "Aleksandar Lifka", od 1.500 bioskopa uspeli da ugasimo čak – 1.400!
Za koga se, onda, snimaju filmovi? Pa, za festivale!
Ipak, nije sve ni tako složeno, ali ni baš sasvim jednostavno. Ovo je zemlja talenata, bilo da je reč o umetnosti, sportu ili nauci. A, talenat se rađa, došao on iz Like, poput Tesle, sa Uba poput Džaje, ili iz Čačka poput Puriše. Međutim, država, nekad a i sada, oglušuje se o njih. Tu i tamo udeli neku crkavicu. Zato, čemu se ponižavati i moliti?
Primer Puriše je najbolji. Za nauk mladima, tako se počinje filmska karijera, a za nauk i doajenima, tako se, izgleda, i završava.
Puriša je nakupio dovoljno nagrada, da bi mogao mirno da uživa na lovorikama, od Kana (1965), Venecije (1961. i 1967), Praga, Lajpciga, Rio de Žaneira, pulske "Arene" što "Zlatne", što "Srebrne". Prestao je i da broji...
Međutim, nemir stvaralaštva ne da mira. Piše i dalje romane, TV i filmska scenarija, rok-operu... Ipak, ne bez doze gorčine, pominje Manoeala de Oliveiru, koji i dalje snima u 98. godini, a ponosni Portugalci se prosto nadmeću, nutkajući ga velikim količinama para. Pa, ne tako davno i slavna Leni Rifenštal imala je u stotoj premijeru.
Iako je, pre samo neku godinu, dok smo šetali "njegovim" Zlatiborom, gde je Purke gotovo maskota, tvrdio kako više neće da se bavi filmom, navodeći primer Bunjuela, koji je "slavio dan kada se probudio i shvatio da više ne mora da juri žene, niti da juri pare za film", Puriša, eto, nije odoleo svojoj strasti. Iako je bio i novinar (pisao je i za "Politiku"), film mu je u krvi. Mnogi filmofili i ne znaju da je Puriši pravo ime Mladomir Đorđević.
U tom "mlado-miru" i dalje ključa energija kao nekad kada je snimao "Devojku", "San", "Jutro", "Podne", filmove koji su već u Kinoteci. Baš kao što, poput sjajne Margerit Jursenar, i Puriša u svom ličnom moralu primenjuje Budino načelo prema kojem "treba raditi do kraja, jer je sve moguće". Svi smo mi "u reci života koji teče tek po jedna kap". Pa ko zna, zna. Jer, bio mlad ili "as", najgore je ostati na – "rezervnoj klupi".
Mirjana Radošević
[objavljeno: 27/07/2006]
