Izvor: Blic, 20.Feb.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Albance naučila srpski
Veliki Trnovac, selo u bujanovačkoj opštini, poznato je širom Evrope. S razlogom, ili neopravdano, tek, Trnovac je dvadesetak godina unazad proglašavan za mesto odakle se cela Evropa snabdeva drogom. Do pre samo pet godina beogradska štampa pisala je “da niko ne može da dođe do sela jer ga danonoćno čuva 15.000 do zuba naoružanih Albanaca, o čemu piše i „La Stampa“ navodeći kako su putevi koje vode do sela pod budnim okom naoružanih stražara”. Eto, tako nekad... Pošto sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kupio, po to sam prodao. Pouzdano mogu da svedočim samo o Trnovcu danas.
Ako su milione na drogi zarađivali, na fasade ih i na uređivanje ulica nisu potrošili. Ima na jugu Srbije lepih albanskih sela: Lučane, Nesalce, Breznica... ali Trnovac nije među takvim. Trotoari uski i propali, mnogi izlozi privatnih lokala prašnjavi i izlepljeni plakatima koje niko ne skida, kafane koje se slabo greju... Na ulazu u mesto iz pravca Bujanovca je levo memorijalni kompleks poginulim borcima separatističke OVPMB, a desno Osnovna škola "Muharem Kadriju”, nazvana po direktoru lokalnog preduzeća i nacionalnom radniku umrlom 1967. godine.
U Velikom Trnovcu prema popisu iz 2002. godine, ne sasvim pouzdanom, živi preko 6.000 stanovnika. Bio je jedan Bugarin, jedan Bošnjak i dvanaestoro nepoznate nacionalnosti. Srba tada, ni danas, da u selu živi - nema. A škola, prema podacima, sasvim pouzdanim, direktorke Valbone Ismaili, ima 1.003 đaka i 96 nastavnika i učitelja.
Nastava se održava prema planu i programu koji je propisalo Ministarstvo prosvete Srbije, uz minimalna - Abanci kažu: apsolutno nedovoljna - prilagođavanja. U sedmom razredu, tako, trećina časova istorije posvećena je učenju albanske istorije. Ostalo je isto: Sloveni, Nemanjići, ustanci... Vuk Karadžić i Filip Višnjić.
Engleski se uči od prvog razreda dva časa nedeljno, francuski i nemački su izborni predmeti, a srpski jezik uči se od prvog razreda tri časa nedeljno. Nastavu iz ovog predmeta u nižim razredima drže kvalifikovani učitelji, a u višim nastavnici srpskog. Učitelji i nastavnici su Albanci koji su studirali u Vranju, Nišu... ali ima i Srba - jedan učitelj, i nastavnica Suzana Lukić iz Vranja.
Petnaest godina po diplomiranju - završila je Pedagošku akademiju - radila je honorarne poslove tragajući za stalnim radnim mestom, nekoliko godina i kao novinar u ugašenoj "Slobodnoj reči”, a onda je došla u Veliki Trnovac.
- Pripremu za svaki čas - kaže smejući se - sebi napišem i na albanskom i na srpskom, pa se nekako snađem.
Valbona Ismaili, direktorka, kaže da deca u gradskim sredinama kao što je Bujanovac srpski čuju i na ulici, od suseda, dok u Trnovcu toga nema. Što čuju od Suzane na časovima, to im je.
S druge strane, Suzana po zakonu mora da zna albanski jezik "trideset odsto”, ma kako se to merilo. Ona zato ubrzano uči albanski. Ali kad baš zatreba, sa učenicima - a to su đaci viših razreda - se sporazume i na engleskom.
- Ko iz drugih predmeta ima dobre ocene, dobar je i kod mene. Ko je loš đak, taj neće ni srpski da uči - kaže Suzana, dodajući da nikada nije imala probleme na nacionalnoj osnovi.
- Đaci iz seoskih sredina su u principu disciplinovaniji od gradske dece - dodaje Valbona, koja je diplomirala na Učiteljskom fakultetu u Vranju.
Đaci škole "Muharem Kadriju” i ostalih sa juga Srbije u potpunosti su, rekoh, uključeni u obrazovni sistem Ministarastva prosvete. Ali... ako dete piše pesme na svom maternjem, albanskom jeziku, u Srbiji nema dečjih novina koje bi to obajvile, ni konkursa na kojem bi takva pesma pobedila. Đaci Albanci učestvuju na takmičenjima iz prirodnih predmeta, matematike, fizike... ali ni to ne prolazi bez problema: prevodi zadataka po pravilu su ili netačni ili neprecizni, što učenike u startu onemogućava u postizanju boljih rezultata.
Inače, đaci srpske nacionalnosti na jugu Srbije ne uče albanski...
Suzana Lukić zadovoljna je svojim poslom. Kaže da je i kolege često pitaju kako se šta kaže: "Jesam li bio u moru ili na moru?”.
I još: "Ovaj posao, u ovakvoj sredini, zahteva veliko strpljenje i veliku toleranciju i sa moje i sa đačke strane. Ni meni ni njima nije lako...”
A protekcije iz njenog predmeta nema. Dešava se često da đak, njen ili njenog kolege Alabanca, padne na popravni iz srpskog. Kao i svi drugi đaci...
Dok su pozirali fotografu "Blica”, galamili su, smejali se i tiskali uz nastavnicu. Kao i svi drugi đaci.
