Izvor: Politika, 17.Sep.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uvek može gore
Postoji nada da ćemo, suočeni s brutalnom nemačkom otvorenošću, konačno prestati da se igramo žmurke sami sa sobom
Već sam na ovom mestu pominjao nedoumicu da li nam Nemačka sve ovo oko Kosova radi po svojoj volji, ili samo realizuje nalog preookeanskog „Velikog brata“. Jeste da nam, u krajnjoj liniji, izađe na isto, ali bi, ipak, bilo lepo znati. No, u svakom slučaju, još jednom se pokazalo koliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je jalov i besperspektivan svaki pokušaj igranja na neslogu zapadnih saveznika. Ne zato što između, na primer, Berlina, Pariza i Vašingtona nema razmirica i sukobljenih interesa (naprotiv, ima ih i te kako), već zato što su oni isuviše prepleteni, a mi, opet – sa Kosovom i bez njega – suviše sitni da bi veliki igrači zbog nas ulazili u otvorenu konfrontaciju.
To, međutim, ne znači da moramo da prestanemo da brinemo o sopstvenim interesima, ili da treba da prihvatamo (ne)diplomatske šamare kakav je ovaj poslednji u nizu, od strane nemačke parlamentarne delegacije. Zamislite na trenutak da neka srpska delegacija (ili, svejedno, ruska, nemačka, američka) usred Ankare drži konferenciju za štampu i poziva domaćine da se „hrabrije“ suoče sa realnošću nezavisnog Kurdistana!? Ili da srpski parlamentarci u Sarajevu domaćinima izlože plan za implementaciju nezavisnosti Republike Srpske.
Očigledno da je Tamo-Gde-Treba zaključeno da je žaba već dovoljno skuvana, to jest, da je srpska javnost već toliko oguglala, a nova vlast i opozicija već toliko „briselizovane“ da, ma šta nam rekli ili učinili, neće biti većeg potresa i uzbuđenja. I tako je i bilo. Mediji su se bavili najavama novih hapšenja, promenom vlasti u Novom Sadu i sukobima u Demokratskoj stranci. Predsednik je svodio račun svoje posete Putinu, premijer je u Sarajevu pevao sevdalinke, a njegov „prvi potpredsednik“ još bio pod utiskom crvenog tepiha i počasnog stroja sa kojim su ga dan-dva ranije u Berlinu dočekali nemački domaćini. U prvi mah, reakcije sa srpske strane nije bilo – a kada je konačno usledila ispostavilo se da bi bilo bolje da je tako i ostalo, to jest, da je uopšte nije ni bilo.
.................................................
Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju od 18. septembra. Ako ste zainteresovani da se pretplatite na elektronsko izdanje cele „Politike“ kliknite OVDE.
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 18.09.2012.
Pogledaj vesti o: Pariz, Vašington
