Izvor: Politika, 06.Jan.2010, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve manje donacija za Hilandar
Uprkos manjem budžetu glavni arhitekta obnove Mirko Kovačević i tim probranih majstora neumorno rade na obnovi svetinje na Svetoj gori
Posledice svetske ekonomske krize osetili su i graditelji koji rade na obnovi jedne od najvećih srpskih svetinja – manastira Hilandar. Budžet za obnovu i sanaciju u požaru teško oštećene zadužbine Svetog Save i Svetog Simeona iz 12. veka, prepolovljen je prošle, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se graditelji nadaju da će ove godine ipak biti nešto veći. Mirko Kovačević, glavni arhitekta obnove Hilandara, kaže da bi prema saznanjima Komisije za Hilandar, ta suma ipak bila manja od one uobičajene koja je za obnovu izdvajana pre svetske ekonomske krize.
– Donacije su već od 2005. počele da opadaju, mislim da ih je prošle godine bilo veoma malo. Međutim, mi smo uspeli, sa sredstvima koja smo dobili od države i zahvaljujući rezervama u materijalu koje smo imali, da održimo kontinuitet u obnovi. odrazila Cela finansijska situacija se jeste na obim radova, ali ključne stvari koje su planirane ipak smo uspeli da izvedemo – objašnjava Kovačević.
Jedan od takvih poslova je obnova Velikog konaka građenog od 1816. do 1821. godine, koji čini skoro polovinu izgorele korisne površine. Završetkom njegove sanacije u velikoj meri će biti rešen problem nedostatka prostora u manastiru. Sada je situacija takva da se gosti pre dolaska najavljuju ocu Simeonu, jer mesta za spavanje ima malo, a monasi spavaju u konacima koji nisu stradali u požaru, u južnom delu manastira. Planirano je da radovi na Velikom konaku budu završeni do kraja 2011. godine. Središnji deo je obnovljen gotovo u potpunosti, ove godine biće nastavljena obnova jugozapadnog dela, da bi u 2011. godini bio završen i istočni deo.
– Uradili smo, takođe, jedan veoma važan posao, a to je prepokrivanje pirga Svetog Đorđa. Taj pirg je najstarija građevina u manastiru, na poslednjoj etaži ima jedan paraklis u kome postoji živopis sa početka 13. veka. Tu je prokišnjavalo i morali smo hitno da napravimo krov, što je i učinjeno. Zbog manjka sredstava, neke druge poslove, nažalost, nismo uradili. Recimo, obnovu paraklisa, odnosno crkve Svetih Arhanđela. Bar je pokrivena, jer smo posle požara napravili krov, pa sada tako stoji i čeka – kaže Kovačević.
Planirani krov ove godine nisu dobili ni paraklisi Svetog Save i Svetog Dimitrija, koji su od požara 2004. godine, pokriveni velikom ciradom koja je u međuvremenu prilično propala.
– Na delu manastira gde se nalaze ovi paraklisi neće se raditi bar još tri-četiri godine, jer tu imamo problem s tom zapadnom stranom koja pomalo tone i krivi se. To najpre mora da se sanira, pa tek onda da se obnavljaju objekti koji su goreli. Paraklisi su, međutim, vrlo osetljivi, jer tu ima živopisa i oni će biti urađeni naredne godine – objašnjava Kovačević.
U toku zime, radovi se prekidaju, budući da, kako objašnjava naš sagovornik, u decembru gotovo svaki dan pada kiša, dan je kraći i zbog toga nema velikog učinka, a u januaru su brojni crkveni praznici. Hilandarsko gradilište probudiće se iz „zimskog sna", najverovatnije odmah posle praznika Svetog Save.
– Imamo jedan posao koji zahteva rad baš preko zime, pa ćemo verovatno nastaviti radove odmah 28. januara. Naime, dobili smo kamene ploče za stranoprijemnicu u Velikom konaku. One su donacija jednog preduzeća koje izvodi radove u Rusiji i koje u toku zime, odnosno u januaru i februaru, može da nam ustupi i svoje majstore da pomognu u postavljanju dragocenih ploča kojima će biti popločana stranoprijemnica. Zato moramo da krenemo odmah 28. januara da bismo uspeli pre posta, koji počinje negde 15. februara, da postavimo te ploče i iskoristimo pomoć majstora koje nam daju donatori – naglašava Kovačević.
Kad radovi počnu, na obnovi Hilandara svakodnevno u proseku radi 25 majstora. To je već uigrani tim koji godinama obnavlja svetinju. Glavni arhitekta obnove objašnjava da graditelji moraju da poštuju određena pravila manastirskog života.
– I mi se hranimo prema tipiku, dakle, nema mesa ni drugog što se ne jede u manastiru, a svaki se post poštuje. Imamo jednog dobrog kuvara koji je vičan da i od vrlo jednostavnih stvari napravi dobro jelo. Ono što svima nedostaje to je nemogućnost izlaska. Preko leta brod pristaje jedanput dnevno, pa ako je potreba izaći ćete. Ali preko zime se desi da po nekoliko dana nema broda. A manastir je jedna oaza u šumi, nema ničega okolo, imate samo svetinju u zidinama i nekoliko zgrada izvan manastira. U tom krugu se krećemo. Ali kada se radi po ceo dan, vreme brzo prolazi – kaže Kovačević.
Jelena Beoković
[objavljeno: 07/01/2010]
