Izvor: Blic, 08.Nov.2009, 02:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nataša oblači američke i naše glumce
Nataša i Željko su devedesetih godina otišli na postdiplomske studije u Ameriku. Posle 20 godina posao ih je prvi put vratio u Beograd. Željko Đukić režira, a supruga Nataša oblači glumce za predstavu „Kod kuće - Kabul" u beogradskom Narodnom pozorištu.
- Mi smo kao deca razvedenih roditelja: vole mamu, a vole i tatu, vole Beograd, a vole i Čikago. Bilo nam je ogromno zadovoljstvo da posle toliko vremena radimo s našim kolegama i prijateljima, da se vratimo svom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jeziku. Čak smo spojili dve naše pozorišne kuće tako što smo doveli deo našeg, američkog sveta da s nama i ovde sarađuje - priča za „Blic nedelje" Nataša Vučurović-Đukić.
Fundus pun unikata
Nataša i Željko su u Ameriku otišli na dve godine da završe postdiplomske studije, ali je u međuvremenu ovde počeo rat. Pošto su uspeli da se relativno dobro snađu tamo, odlučili su da ostanu. Čak su osnovali pozorište „Tuta" (Utopijsko pozorišno utočište) u Vašingtonu, zajedno s grupom ljudi s kojima su studirali. Kad su se preselili u Čikago, maltene istim kamionom preselilo se i pozorište. Danas je oko ove kuće, čiji je Željko i vlasnik i direktor, okupljeno dvadesetak glumaca kojima odgovara njegov scenski senzibilitet i koji, kako kaže Nataša, govore njegovim „pozorišnim jezikom".
- Dopunjujemo se. On režira, bavi se glumcima i rečima, a ja bojama i teksturama. Stvarajući u hodu i istražujući, on napravi kao neku dečju igraonicu u kojoj se svi mi zajedno igramo, pa on od toga uzima ono što mu odgovara. U tom mom parčetu zabavišta, ja mogu veoma lepo da se igram svojim krpicama i da ponudim razna rešenja, ali vrlo retko kostime iz jedne predstave mogu da upotrebim za drugu, tako da je naš fundus pun unikata. Inače, nas dvoje nismo isključivo vezani jedno za drugo. Ja radim predstave i s drugim rediteljima i u drugim pozorištima, kao što i on radi s drugim kostimografima, zavisno od uslova - dodaje naša sagovornica.
Pošto je u Americi bilo kom umetniku teško da živi isključivo od umetničkog rada, Nataša je, kako kaže, osam godina studentima predavala kostim na fakultetu, a Željko i danas predaje glumu. Oboje uživaju u toj sprezi pedagoškog i umetničkog rada, a skoncentrisali su se na Čikago jer je on u pozorišnom smislu najznačajniji grad u Americi.
- U Njujorku preovlađuje takozvani profitni, brodvejski pozorišni stil, sa mnogo uloženog novca i s grandioznim ulogama, ali bez rizika i bez otkrovenja. Čikago je, s druge strane, pozorišni inkubator koji vrlo liči na našu sredinu u kojoj je pozorište okrenuto umetnosti, a ne prikazivanju svog umeća da bi se stiglo na film - objašnjava naša sagovornica.
Kad smo već kod naše sredine, podsećamo Natašu na njenu izjavu da nigde na svetu nije naišla na bolje krojače i modelare kostima nego što ih ima
Narodno pozorište u Beogradu.
- Apsolutno sam prezadovoljna timom profesionalaca u Narodnom pozorištu koji su uspeli da naprave sve ono što sam ja zamislila. A i kad se desi da ne ispadne baš tako, to je onda samo zato što su dodali neki još lepši detalj ili završetak. Tu mislim na sve: na mušku i žensku krojačnicu, obućare, slikarnicu, šeširdžije. Rad s njima za mene je divno iskustvo. Osećala sam da sam na sigurnom, na svome, jer sve te njihove veštine prevazilaze granice zanata - kaže Nataša Đukić.
Deca vole da dođu u srbiju
Natašin i Željkov sin Luka rođen je pre 21 godinu u Beogradu, a ćerka Tamara pre 17 godina u Vašingtonu. Za sada ni jedno ni drugo ne zanima pozorište, možda baš zato, čini se njihovoj majci, što su u njemu odrasli. Luka studira odnose s javnošću, a Tamara završava gimnaziju. Oboje govore srpski, čak što su stariji, sve se više trude. Obožavaju da dođu ovde, da s babom i dedom idu na Crnogorsko primorje, a Egzit ih apsolutno oduševljava. Ali koja je prava kuća umetničkog bračnog para - Đukić, Čikago ili Beograd?
- Beograd, zato što su svi ovde: roditelji, dve sestre, svi rođaci. Željko je rodom iz Dervente, ali je studirao u Beogradu, tako da je tu i njegova kuća. Na premijeru predstave došli su nam prijatelji iz Pariza, rediteljka i kompozitor, s kojima se takođe osećamo kao kod kuće. Mislim da su ljudi iz pozorišta posebna nacija. Gde god je pozorište, tu je kuća. A iskreno, naše pozorište Čikagu najviše nam budi taj osećaj toplog doma. Zato što smo tamo okruženi našim kolegama i prijateljima, s kojima možemo da provedemo i dan i noć čak i kad ne radimo predstavu. Tako da je Čikago druga kuća - ističe naša sagovornica.
„Ujka Vanja" rasprodat
- U Čikagu - priča Nataša - pauza traje kraće nego u drugim američkim gradovima jer postoji i letnja pozorišna sezona. „Ujka Vanja" u našoj izvedbi bio je proglašen najboljom predstavom u celom Čikagu za 2008. godinu, pa smo vratili još jedan blok ove godine. Kad se to opet rasprodalo, morali smo da produžimo izvedbu do kraja jula - kaže Nataša Vučurović-Đukić.
