Izvor: Press, 10.Okt.2010, 04:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Voda leči sve
Otkako je patrijarh Irinej u manastiru Sveti Roman osveštao dve česme, hram nadomak Aleksinca posetilo je tridesetak hiljada ljudi. Kažu da je voda čudotvorna, ali pažnju pleni i netaknuta priroda i humka Tolstojevog junaka
Kada se bolest javi, mnogi najpre požure vračarama i gatarama. Kada đavo odnese šalu, mnogi se obrate lekarima. Tek kada se nada izgubi, sete se boga i crkve. A zaboravljaju da je upravo Hrist bio najveći iscelitelj, >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << koji je svaku boljku lako otklanjao.
Ovim rečima monahinje manastira Sveti Roman kraj Đunisa objašnjavaju fenomen koji ih je zadesio. Jer otkako je patrijarh Irinej krajem avgusta osveštao dve česme u crkvenoj porti, manastir je postao mesto hodočašća. Samo tokom prošlog meseca posetilo ga je tridesetak hiljada ljudi, a razlog je, kažu, čudotvorna voda koja leči praktično sve.
Srce ostalo u grobu
Ova svetinja je ne samo jedna od najstarijih u Srbiji, već i mesto značajnih kulturno-istorijskih zbivanja tokom minulih vekova. Zadužbina svetog Romana, jednog od sledbenika Ćirila i Metodija, traje od devetog stoleća, a u ataru je aleksinačkog sela Praskovača, u maloj udolini, sa svih strana okružena šumom. Omeđena je Južnom Moravom i niškim autoputem, ali se do nje može stići samo lokalnim drumom koji povezuje Gornji Androvac i Deligrad. Ta „neprohodnost" doprinosi i da današnji posetioci manastira saznaju nešto više o znamenitostima ovog kraja, kojih ima na pretek.
Deligrad je početkom prošlog meseca obeležio godišnjicu jedne od najvećih bitaka u Prvom srpskom ustanku, a uspomenu na to doba i danas čuvaju crkva, šančevi i brojni palisadi na mestu nekadašnjeg utvrđenja. Drveni grad su podigli Karađorđevi bećari 1805. i uvek je predstavljao golemu prepreku nadirućoj turskoj sili. Ovde su tokom 19. veka Srbi ostvarili svoje najveće pobede i doživeli najteže poraze, a od ishoda borbi na Deligradu često je zavisio i ishod ratova i sudbina zemlje.
Gornji Androvac je neraskidivo vezan za srpsko-turske ratove vođene sredinom druge polovine 19. veka, ali i Tolstojevog junaka iz „Ane Karenjine", grofa Rajevskog, oličenog u liku grofa Vronskog, izdanku jedne od najslavnijih ruskih porodica. Bežeći od sopstvene ljubavne drame, ruski oficir je kao dobrovoljac došao u Srbiju, u kojoj je i poginuo 1876. godine. Na mestu njegovog stradanja, četvrt veka kasnije njegova tetka Marija Rajevska podigla je hram u Gornjem Androvcu, ali uspomenu na njega i danas čuvaju monahinje. Neposredno posle smrti, telo Nikolaja Rajevskog je preneto i sahranjeno u porti hrama. Nešto kasnije iz Rusije su stigli i članovi njegove porodice, preneli ga brodom u rodno mesto, ali je njegovo srce, s ponosom ističu u slivu Južne Morave, i dalje ostalo u prvobitnom grobu.
To je navodno bila njegova želja, premda je istina malo drugačija. Naime, da bi se moglo balsamovati i pripremiti za daleki put, najpre je trebalo izvaditi njegove unutrašnje organe. Srce je zaista ostalo u grobu, baš kao i svi drugi organi. Spomen obeležje i humka slavnog ruskog oficira i danas postoji, pa mnogi koriste priliku da se pored lečenja podsete i na doba mladosti i obavezne školske lektire.
Karađorđe bio mesec dana
Zanimljivošću pleni i sam manastir. U južnom krilu crkve i danas počivaju mošti slavnog svetitelja koje narod, takođe, smatra čudotvornim. Tokom minulih vekova manastir je bio duhovno središte, ali i mesto okupljanja viđenijih ljudi koji su koristili njegovu skrivenost za tajne skupove i važne dogovore. Prema predanju, uoči Prvog srpskog ustanka ovde je skoro mesec dana proveo i sam Karađorđe.
Ipak, najčešći razlog zbog koga ljudi dolaze je njegova čudotvornost. To ne potvrđuje samo svedočenje onih koji redovno dolaze i vodu odnose, već i podatak da je tokom cele svoje istorije manastir bio sinonim za zdravlje i isceljenje. Prema predanju, nakon prvobitnog rušenja, obnovio ga je uoči Kosovskog boja upravnik konjušnice kneza Lazara. Navodno, bolesni Lazarev sluga je slučajno naišao na grob svetog Romana i zidine oštećenog hrama. Poklonio se pred moštima, okupao vodom sa izvora i odmah ozdravio. Svetinja je i kasnije bila na meti rušitelja, prvenstveno Turaka, ali bi ga Srbi uvek iz temelja podizali.
Tokom 19. i početkom prošlog veka manastir je i zvanično bio bolnica u kome su smeštani pacijenti, ponajviše oni duševno oboleli. Njihov oporavak je, kako se navodi u brojnim istorijskim spisima, oduvek tekao iznenađujuće brzo i dobro.
